Hrišćanski model ljubavi uči nas da volimo gospoda, jer njemu pripadamo, njemu smo povereni, on je mudar i kažnjava i nagrađuje u svojoj pravednosti. Naše je samo da mu se predamo, da mu verujemo, da ga volimo i da ga se bojimo. Roditeljski model odslikava hrišćansku ljubav – deca pripadaju svojim roditeljima, poverena su im na milost i nemilost i trude se da zasluže njihovo odobravanje i nagradu, kao i da prime kaznu bez pobune. Mudrost koja posmatra i razume ovaj model, kaže da bezuslovna ljubav postoji samo u odnosu dece prema roditeljima. Dete nema kud – voli svog roditelja šta god mu ovaj pružao ili uskraćivao i veruje da zaslužuje to što dobija i da ne zaslužuje ono što ne dobija. Vrednuje sebe u odnosu na ono što mu roditelji daju, veruje da je krivo za loše stvari koje se događaju u porodici i da nije vredno ljubavi i podrške ako izostaju. Ukoliko su stvari uvrnutije, utoliko se dete više prilagođava – ono što dobija od roditelja poistovećuje sa ljubavlju i onda kad ne dobija ništa. Bol, patnja, čežnja za nežnošću, surovost, ljubomora, nasilje – ako dete poznaje samo to u odnosu sa roditeljima i u roditeljskom odnosu, za njega će to biti ljubav.
