Koliko često govoriš drugima da treba da vole sebe? Možda ne baš tim rečima, ali sigurno često uveravaš drage i bliske ljude (ili neke koji nisu toliko dragi i bliski, ali su ti ukazali poverenje i otvorili se) da su divni, dobri, lepi, hrabri, plemeniti, da zaslužuju najbolje za sebe, da zaslužuju ljubav i dobrotu, da treba da vrednuju sebe, da postave granice onima koji ih ponižavaju, ignorišu, iskorišćavaju. Koliko često govoriš nekome da ne bude tako strog prema sebi i zatim mu nabrajaš sve njegove dobre strane, sve što je postigao, sve što ume da uradi i zbog čega ga ti voliš i poštuješ? I to nije uteha, to je istina koju neko ko ne voli sebe ne može da vidi tako jasno kao ti.
Svako treba da voli sebe. Da ne bude toliko strog prema sebi, a takođe i da ne laže sebe, da odbaci iluzije i da prihvati sebe takvog kakav je. Svako zaslužuje najbolje, niko ne treba da se zadovolji manjim od svoje sopstvene vrednosti.
Da li radiš to? Ono što znaš da svako treba da radi? Uključuje li to i tebe? Možda uspevaš da zaobiđeš sebe u mudrim savetima koje deliš drugima, možda te sabotira neka od onih kognitivnih grešaka ili je sve samo igra uma koji ti šalje signale zadovoljstva i ispunjenosti kad nekome govoriš nešto mudro, važno i istinito, ispunjavajući te osećajem da si uradila šta treba.
Svako je u stanju da vidi šta treba da radi neko drugi, od čega bi se bolje osećao, gde su mu slabosti, a gde jake strane. I svako je u stanju da pruži dobar savet. Ali, koliko si u stanju da primiš i poslušaš savet, isto tako dobar, kao onaj koji ti nekome nudiš? Ili, još dublje, koliko si u stanju da praktikuješ i primenjuješ sopstvene savete? To koliko si spremna da čuješ i poslušaš sebe, srazmerno je nivou ljubavi koju imaš prema sebi.
