Usamljeni smo kada naša potreba za pripadanjem nije zadovoljena, kada nemamo ili gubimo identitet koji nam daje pripadnost – osećamo se suvišno, besmisleno, nepotrebno, odbačeno… Svi smo iskusili osećanje usamljenosti, čak i ako smo osobe koje vole i cene samoću i kojima nikada nije dosadno. Zato što upoznamo to osećanje da smo nečemu ili nekome pripadali, da smo bili deo celine, pa sada više nismo kada raskinemo vezu, kad se odvojimo od porodice (ili deca odu od nas), kad ostanemo bez posla (osim egzistencijalnog straha, tu je i osećanje da smo nekorisni i bezvredni), kad se raspadne bend, društvo, udruženje, u čijem smo radu učestvovali… Tada osećamo usamljenost, čak i kad cenimo to što nam je vreme koje smo posvećivali drugima ponovo na raspolaganju da se odmorimo i opustimo.
Dakle, samoća i usamljenost su veoma različiti pojmovi – samoću biramo i vrednujemo je kao privatnost, vreme za bavljenje sobom, neophodni element ličnog razvoja, a usamljenost je kad gubimo (ili je uopšte i nemamo) povezanost sa drugim ljudima, kada nam nedostaje topli kontakt sa drugom osobom, zagrljaj, osećanje pripadnosti. Kad smo usamljeni, onda to nije zato što smo tako odabrali, nego zato što su takve okolnosti – ili barem mislimo da je tako.
Možda je usamljenost deo nekog životnog ciklusa kroz koji prolazimo, koji završavamo, ili započinjemo i stoga nije trajna i zabrinjavajuća, naročito ako smo svesni da prolazimo kroz promene i da je osećanje usamljenosti deo tih promena. Ali kada se osećamo emotivno odsečeno i otuđeno od drugih veoma dugo i kada nam prisan i intiman kontakt sa drugom osobom deluje daleko, nedostupno i neostvarivo kroz jedan duži period, onda usamljenost postaje obrazac negativnih misli, osećanja i ponašanja, koji počinje vitalno da nas ugrožava.
