Zbog svog iskrivljenog pogleda na svet postajemo još izolovaniji i počinjemo drugima da izgledamo kao čudaci i usamljenici, podižemo između sebe i sveta zid, iza koga se durimo i krivimo druge i za ono što jeste njihova odgovornost i za ono što nije, pravdajući time svoje ponašanje. Tako dokazujemo sebi da smo u pravu, jer, pretvarajući se u čudake postajemo zaista odbojni i više se niko i ne trudi da dopre do nas i ne pokušava da nam se približi, a mi nismo sposobni da uvidimo koliko smo sami tome doprineli i da uopšte nismo morali da postavimo takvu distancu i da se udaljimo toliko, da nam se čini da nema povratka.
Počinjemo da lažemo sebe kako činimo sve da bi nam bilo bolje, da ne budemo toliko usamljeni i da pronađemo zadovoljstvo u svom životu, dok objektivno, radimo sve suprotno od toga.
Kada bismo mogli da prihatvimo odgovornost za svoju otuđenost, to bi bila strašna i bolna spoznaja, ali otrežnjujuća i isceljujuća. To bi bio prvi korak u uspostavljanju i građenju odnosa kakve želimo da imamo, jer nam uvid u to da projektovanjem sopstvene negativnosti stvaramo negativnu realnost i da bismo na isti način mogli da se izvučemo iz usamljenosti – da pročistimo filter kroz koji posmatramo svet i da vidimo stvari jasnije, iz šire perspektive i drugih uglova.
Potrebni su nam jaki i bliski odnosi u kojima možemo da podelimo sa drugima ono što nam je važno, a potrebno nam je i saznanje da možemo da stvorimo takve odnose i da učinimo ono što je do nas, umesto da se povlačimo i krijemo u svojoj usamljenosti i bolu.
Izvor fotografija: instagram.com/mikutas
Brankica Milošević
