Pročitah negde kako nam je, prema Lujzi Hej (puno i detaljno pisala o isceljenju, samoisceljenju, prožimanju duhovnog i telesnog) potrebno da se grlimo, mnogo više nego što mislimo: četiri zagrljaja dnevno potrebna su za puko preživljavanje, osam zagrljaja za održavanje života, dvanaest za rast i razvoj.
Da li se zaista iko od nas toliko grli i postižemo li makar minimum za preživljavanje? Da li se računa mnoooogo grljenja kad se ukaže prilika, pa se onda ta energija akumulira i traje nam neko vreme? Može li se nedostatak grljenja nadoknaditi retroaktivno, kao nedostatak sna?
Naučna saznanja kažu da u mozgu postoji zona koja se aktivira pri dodiru ljudske kože. Ako dete odraste sa deficitom fizičke nežnosti, bez dovoljno grljenja, nošenja, maženja, taj deo mozga atrofira, imuni sistem opada, a dete ima sve predispozicije za asocijalno i psihopatsko ponašanje.
Verujem da postoji individualna doza potrebe za fizičkom prisnošću i da se zato neke bebe uznemire čim prestanete da ih nosite, a druge su sasvim zadovoljne i u svom krevecu – normalan roditelj reaguje onako kako dete zahteva i ne uznemirava se što mu deca imaju različite potrebe i različito se ponašaju. Jedno dete mora stalno da se nosi, drugo ne mora i to je sve u redu. Vaspitavati bebu koja traži neprekidan fizički kontakt da sama zaspi, da se “odlepi” od majke, već predstavlja intervenciju koja nanosi emotivnu i posledično tome, zdravstvenu štetu. Međutim, postoje deca koju niko ne vaspitava i niko ih ne grli i ne mazi, koja odrastaju bez dodira jer nema ko da ih drži uz sebe i iskazuje im ljubav i nežnost. Odrastanje bez fizičke nežnosti je zapravo odrastanje bez ljubavi, pa nije ni čudo što predstavlja uzrok ozbiljnih psiholoških poremećaja. Istraživanja pokazuju da su društva i zajednice u kojima je grljenje, odnosno, telesno iskazivanje nežnosti i privrženosti ograničeno, agresivnija.
