Kad bi te neko pitao da li se bojiš da budeš srećna, verovatno bi bila začuđena pitanjem i zbunjena i odgovorila da se ne bojiš, da želiš da budeš srećna, kao i svi ostali. Ali, svi želimo da budemo srećni, težimo sreći, tražimo sreću – a najređe uspevamo u tome. Da li je sreća tako retka i deficitarna, ili smo mi tako malo sposobni za sreću? Ili strah preovladava i prosto se ne usuđujemo?
I kad smo srećni, ne možemo da se opustimo
Kad smo najzad ispunjeni i srećni, kao da samo gledamo kako to sebi da pokvarimo i umanjimo – ne možemo da verujemo da nam se dešava nešto lepo i bojimo se da je to nekakva okrutna igra sudbine i da će nam se sledećeg momenta desiti nešto grozno, čim smo sada ovoliko srećni. To nije samo individualno ubeđenje, taj unutrašnji trovač sreće postoji u kolektivnom nesvesnom i svima nam je poznat.
Ako se danas mnogo smeješ, sutra ćeš da plačeš – a da ne bi sutra plakala, onda je bolje da se ne osećaš mnogo srećno. Zašto nam je tako lako da poverujemo u to, da se uplašimo i da stalno sabotiramo sebe u srećnim trenucima?
Ne verujemo da zaslužujemo sreću
Pošto smo toliko dugo žudeli za nekim stvarima, kad se kockice najzad slože i želje počnu da nam se ispunjavaju, osećanje ispunjenosti u nama ne izaziva osećanje trijumfa, kao posledicu činjenice da smo najzad dospeli tamo gde smo želeli da budemo i da to u potpunosti zaslužujemo, nego nevericu i sumnju. Ma čime sam ja zaslužila takvu sreću? Uz ovu pomisao ide strah da smo slučajno dobili nešto što nam ne pripada i da će nam uskoro biti oduzeto, da je to sve samo privremeno i da će nam lakše biti da se što pre vratimo u “normalu” odnosno, u stanje težnje za postignućem, jer nas postignuće ispunjava intenzivnim i oprečnim osećanjima koja jedva podnosimo.
