Bolje nam je kad nismo tako srećni, onda nemamo šta da izgubimo
Ispunjenje ciljeva i snova trebalo bi da jača naše samopouzdanje, da nas vodi uzlaznom linijom vere u sebe, podizanjem standarda onoga što nas ispunjava i zadovoljava, usvajanjem ubeđenja da zaslužujemo najbolje, ali uglavnom moramo mnogo da se potrudimo da izgradimo pozitivne stavove. Najčešće nam boravak na vrhu (osvajanje i ispunjenje nekog cilja) izaziva vrtoglavicu i strah od pada. Jer sada kad smo došli dovde, da li ćemo uspeti tu da se zadržimo neko vreme? I šta posle? Moramo da osmišljavamo nove ciljeve i da idemo dalje? I da možda ne uspemo, da opet rizikujemo, pa da izgubimo i to što smo stekli? Što više imamo, više možemo i da izgubimo. Kad nismo srećni i zadovoljni, kad se trudimo i mučimo da postignemo neke ciljeve i uspevamo samo ponekad i delimično, tu smo na svom terenu. Osećamo se sigurno u toj zoni polovičnosti, osećamo se komotno sa nezadovoljstvom na koje smo navikli – i na kraju krajeva, možda se osećamo sasvim srećno sa svojom nesrećom. Možda je to mera naše sreće, onoliko koliko se usuđujemo sebi da dopustimo, održavanje “radne temperature” jer ako budemo mnogo srećni, pregrejaćemo se i nešto će se u nama pokvariti, ekspodiraće nam mozak. Da, ponekad je sreća toliko intenzivna da pomislimo zašto bismo uopšte živeli posle ovoga, jer bolje ne može da bude, a gore sigurno može.
Ali zašto gajimo ove fatalističke stavove, umesto da prihvatamo sreću koju zaslužujemo, da prihvatamo sve stvari u životu onako kako dolaze? Da slavimo život, da trijumfujemo i radujemo se kad se dešavaju dobre stvari, plačemo i tugujemo kad se dešavaju bolne stvari, svesni da će se periodi u životu uvek smenjivati i da to što smo sada srećni, neće izazvati obaveznu nesreću, da naša sreća nije uzrok buduće tuge, nego da su sva osećanja tu da ih prihvatamo, priznajemo i proživljavamo i da ništa ne može stalno da bude samo dobro, niti stalno samo loše.
To se zove ravnoteža, a nju ne moramo da stvaramo tako što ćemo biti ubeđeni da nesrećom plaćamo neke prethodne trenutke sreće. Nesreća nije kazna, a sreća nije nezaslužena.
Sve nam dolazi da bismo stekli iskustvo, da bismo nešto o sebi bolje razumeli, shvatili, usvojili, naučili.
Pa tako možemo i da naučimo da zaslužujemo sve dobro, ne zato što smo nešto posebno učinili, nego zato što postojimo i zato što postojati uopšte nije lako. Sreću ne treba da osvajamo, ali treba da je dopustimo, prevazilazeći strahove i sumnje, gradeći svoje samopouzdanje i osmišljavajući svoj život.
Izvor fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
