“Ponekad se zapitam odakle ljudima smelosti da mi kao problem u svojoj vezi objasne to što on nije hteo da obuče ono što mu je ona predložila, a ne shvataju šta je, zapravo, pakao”, izgovorila je pre oko godinu dana jedna od mojih omiljenih osoba na planeti. I nije pravila dramu oko svog pakla, odživela ga je stoički, opekla se, ispekla, prepekla, pa onda sa sebe skinula svu garež, navukla svoj blistavi osmeh, izvukla ajlajnerom liniju koju niko ne ume tako pedantno da ostvari, prebacila kosu preko ramena i upoznala nekoga sa kim je danas u srećnoj zajednici.
Kako ni jednoj ni drugoj ni sreća ni patnja nisu strane, tako nam ni teme koje variraju od beskraja univerzuma do najbanalnijih momenata tipa da li će me zvati, nisu strane, pa, eto, nekada, uz smiraj Novog Sada, kada zamiriše lipa i grad utihne, kada su svi u nečijim krevetima ili sami u svojim, kada balkon gleda u raspuklu svetlost grada koja žmirka po tek opranim ulicama i podstiče asfalt da zaigra pod po kom nemirnom automobilu koji prođe, mi sednemo uz po čašu vina i vruće kokice i, sasvim slučajno, pokrenemo razgovore o životnim istinama, o starim i novim ljubavima, o prijateljima koji su bili i koji jesu, o nama dvema, o sreći, o strahu, o… pa svemu što nam se učini kao pogodan materijal za priču. I ne namećemo se jedna drugoj dok pokušamo da saznamo zašto je Mali Princ želeo ružu niti zašto je Lisica navijala srce za baš tog plavog dečaka. Samo razgovaramo i pitamo se, tj. ona mene pita “Misliš li da se ljubav troši?”, a ja kažem “Kako to misliš?”, praveći se da ne razumem šta me je pitala, a zapravo znam samo strahujem šta ću joj odgovoriti.
Kada nam Pekić u svom “Novom Jerusalimu” objasni da “…ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo.”, mi se, na tren, uplašimo da dim koji nas okružuje neće nikada otići, da će mirisom gareži ili povremenim kašljem koji će izazvati uvučen između rebara uvek podsećati na te ljude koji su nam se utisli u krvotok, te i da se njihovi tragovi nikada neće obrisati. Uznemirimo se, pa pomislimo da smo se istrošili, da smo dali sve što čovek ume da da, da smo karenjinski voleli, da smo se bacili pod voz duhom onog trenutka kada su nam voljeni otišli. Ali, onda, pročitamo Pekića dalje, pa uvidimo da on misao veze u nekom drugom smeru, i kaže nam kako “smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina…” i neizostavno se setimo Feniksa koji sagori da bi ponovo raširio krila i tada znamo da ćemo i mi, neko pre, neko kasnije, umeti da uradimo isto. I možda let u početku neće biti ponosan. I možda zamah krila neće umeti protiv vetra kao ranije. Ali će se i dalje leteti, a dok se leti – voleće se… polako, malo, pa sve jače, i jače, i jače, dok struja vetra ne postane sila koju krila vape da bi stajala čvrsto, a ne da bi se uplašila leta.
“Ima uspomena koje nam razbijaju srce isto onako nemilosrdno kao i događaj što ga astralno obnavljaju.”
Kao što se karmin istroši, pa požurimo da kupimo drugi, kao što bez hemijske u kojoj nema mastila ne možemo da zapišemo broj lepog, visokog dečaka neodoljivih usana, pa potražimo od nekoga rezervnu, tako i ljubav moramo da obnavljamo, gajimo, dokupljujemo, negujemo. Troše se stvari, troši se novac, troše se životi, troše se ljudi. Ljubavi dolaze i odlaze, oni ljudi koje smo nazvali ljubavima, tačnije. I damo im se, dajemo im se, davaćemo se. I, kada porazmislite o svemu, neprirodno bi bilo da čovek samo tapka u mestu, da čuva intenzitet osećanja, mišljenja, energije, postojanja upakovano u sebi bez mogućnosti da sve to otvori, prouči, pokloni, podeli. Ili bar deo. I, ponovo, možda nije suština u tome da li se trošimo nego u tome da li se regenerišemo. Verujem da radimo i jedno i drugo podjednako, svako svojom brzinom, pod taktom ličnog senzibiliteta. Ako je Sunce biljci izvor života i njena smrt, onda je i čovek čoveku dovoljan povod da uvene i procveta, istruli i zablista. Da se istroši. Da se da. Da padne. Da oživi. Da ustane.
Ostavljajući svoje Stope u pesku, Pekić kaže: “Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjajmo pri tome samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi.” A ako se istrošite, bar ćete znati da je bilo jer ste voleli drugo biće, a šta je veće i plemenitije i sveobuhvatnije, šta je toliko prožimajuće kao ljubav prema drugom čoveku?
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
