Ako nemamo simptome, ništa nam ne fali i ne ponašamo se previše rizično, zanemarivaćemo testiranje. To je kao odlazak kod lekara na kontrolu. Ko još ide kod lekara, kad mu nije ništa? Ali ovde postoji još jedan momenat, koga nismo svesni dok ne dođemo u situaciju da se testiramo i čekamo rezultate. Strepnja. Šta ako. Prisećamo se rizičnih seksualnih odnosa i sopstvene neodgovornosti i preslišavamo se kada je to bilo i da li bi se od tada već pojavili neki simptomi i zebemo iznutra, jer iako smo uvereni da smo zdravi, strepnja je prisutna. Jer ako možda ipak nismo, sada ćemo saznati i posle više ne možemo da se pravimo da ne znamo.
Saznanje menja život. Naročito saznanje o bolesti. Naročito o bolesti kao što je AIDS. Jer ovde više niste odgovorni samo za sebe i svoje lečenje, nego i za druge, kojima ste možda preneli virus. Ne mogu da zamislim stepen besa, straha, očajanja, frustracije i beznađa koji oseća neko ko shvata da više ništa nikad do kraja (možda skorog) njegovog života neće biti jednostavno, spontano i bezbrižno. Ali poznajem taj osećaj strepnje i olakšanja koje donosi negativan rezultat. Sve je u redu. Uuuuh, hvala ti Bože, od sada ću uvek biti dobra i odgovorna osoba i uvek ću koristiti kondome. A verovatno i sami znate koliko vredi ovo obećanje, kad strepnja prođe.
