Radi se o besu, koji ne prepoznaje sebe i ne traži razrešenje, nego kompenzaciju. Nešto gde će moći da se ispolji i istopi i ostavi nas na miru. A seks je vrlo često to nešto, u šta bes nastoji da se zagnjuri i izgubi.
Ne radi se ni o tome da je to loše ili dobro, nego o tome kako to funkcioniše. Za onoga koga muči bes, stvar radi, kratkoročno. On ne zna da će sutra opet biti besan i da mu isti ventil ili uteha možda neće pomoći i ne vidi da partner oseća da tu nešto nije u redu, da seks među njima nije vođenje ljubavi, nego nešto naopako, što pravi distancu i odvaja partnera, umesto da ga povezuje i otvara.
Seks i bes, eto, idu zajedno. Oni ostvare vezu, bez obzira na to što zapravo podrivaju odnos. Oni – seks i bes – se dohvate i upotrebe partnera koji nije u tom filmu i koji pokušava nekako da se snađe i prilagodi i nije siguran šta se u stvari događa, dok u nekom trenutku ne postane siguran da to ne može tako.
Bes kroz samosažaljenje do tuge treba da se transformiše u samoljubav, koja je zatim sposobna da daje ljubav. Zloupotrebljavajući seks, bes promašuje zadatak i poentu.
A seks… seks bi trebalo da raskine svaku vezu sa besom i ostvari sve veze sa ljubavlju.
