Hoćeš nekog da voliš? Pa, moraš da paziš da ga ne oduvaš, ne spržiš, ne zalediš, ne unakaziš. Da mu slučajno ne odgrizeš glavu, ne posrčeš krv i ne skrckaš ponos toliko da ne može da ti posluži ni za malo provoda u krevetu. Zar ti nije dovoljno što se neko uopšte usuđuje da bude sa tobom? Nego bi još htela i da ti uzvraća istom merom (ili barem približno), da nalazi snagu u pustoši intenziteta koji doživljava sa tobom, da dozvoli da mu razvališ mozak, da ga rastaviš na komade i da se zatim sastavlja na nezamislive nove načine… Kao da ne znaš da je samo tebi to uzbudljivo. Normalim ljudima je jezivo. Ali ti ne tražiš normalne, nego senzibilitete koji reaguju na tebe, koji kanališu tvoju silu, koji imaju kapacitet da prime ono što daješ, imaju šta da daju i pri tom su u stanju da ostanu svoji.
Ah, silo, pa potpuno si nerazumna. Ti zapravo tražiš svog duhovnog blizanca, muškarca stenu, sposobnog da se nosi sa tvojom silom, da uživa u njoj, da je ne sputava, da u njoj nalazi okrepljenje i izazov, a takvog nema. Kad ti se učini da si ga srela, ispostavlja se da on nije prirodna sila, nego muškarac. Da, muškarci nisu sile, oni ili gospodare silama, krote ih, obuzdavaju, usmeravaju i umanjuju im moć, ili ginu.
