Kad bih bila mlađa 20 godina. Kad ne bih imala decu. Kad bih htela da ostavim sve i odem u Nemačku da perem sudove ili u neko crnogorsko selo da perem svekru noge.
Kad bih prestala da budem barem deo onoga što jesam i pristala da budem ono što se traži od mene. Ali to je uvek bila tako zastrašujuća ponuda, jer uvek se radilo o najvažnijem delu mene. Kao da bih mogla da amputiram pola mozga, pola srca i pola tela.
I tako je za mene prosidba ostala u domenu perverznog maštanja o tome kako je odbijam, a brak nešto poput operacione sale. Tamo odeš da ti nešto izvade i da to posle više nemaš, ako pristaneš da se odrekneš tog nekog dela sebe koji se ne uklapa u zajedništvo. Ako ne pristaneš, provedeš neko vreme u čekaonici, razmišljajući da li ćeš se ipak odlučiti na tu operaciju ili ćeš samo otići odatle.
I koji je to deo mene najvažniji, zbog koga bih morala da odbijem svaku pogodbenu prosidbu, a možda i svaku ozbiljnu?
Oh, pa svaki. Ne mogu da budem manje, a ne mogu ni više, jer sam ionako već suviše. Suviše matora, suviše svoja, suviše svesna, suviše slobodna, suviše zadovoljna sobom takvom kakva sam.
Ah, a možda me neko voli baš zato? Pa, možda ga neću odbiti.
Aleksina Đorđević
