Gde je borba za ljubav? Onu koja sve pobeđuje? Ah, izgubili ste je još pre dve godine, kad ste shvatili da ćete ili prihvatiti to mlako trpljenje koje vam se nudi, ili ćete reći sebi da više volite sebe i da je krajnje vreme da sebi pokažete tu ljubav, pa ćete otići i gledati svoja (pametnija) posla – a sva “svoja posla” su pametnija od gledanja u nekoga ko ne gleda u vas.
Kad pomenuh trpljenje – onaj ko ne uzvraća osećanja nije srećan pored vas. On možda prosto nema kapaciteta da bude srećan, nema srca da voli i zdravog razuma da ode u manastir, nego se vucara pored vas i nekako vas trpi. Šta on to trpi, pobogu? Pa, da gleda kako u vama sve vri od osećanja, da oseća da vi imate osećanja koja su njemu nedostupna, da se iznova izlaže vašoj dobroti, trudu, veri i izgaranju, a to je grozan prizor. Ujedno izaziva osećaj moći i bespomoćnosti. On može da vam zagorčava život svojom tupošću, ili brutalnošću (zavisi sa kojim tipom srčanog deficita imate posla) kad već vi njemu zagorčavate žitot stalno mu predočavajući sve te dobre, uzbudljive, žive i zabavne vibracije koje dvoje mogu da dele, a što njemu nikad neće uspeti. O da, on vas tiho mrzi (ili bučno). O da, on vas kažnjava distancom (ili nasiljem).
