Ponekad su parovi nepar. Svako je jedinka za sebe i “mi” je mnogo manje i neupadljivije od ličnosti koje čine par. Ponekad jedan od partnera nosi čitavo zajedništvo sam, dok je onaj drugi rasterećen, neukroćen, neuklopiv. Onaj kome je “mi” prirodan oblik parovanja, u takvoj vezi je prinuđen da bude nepar i on se svim silama upinje da ostvari parnterstvo, da sam proizvede efekat parovanja i nesrećan je što je sam. Ali ne odustaje i ne posustaje, nego radi sve što misli da mora i ostavlja na miru svog prirodnog “nepara” da ga ne bi oterao. Prirodni nepar trpi vezu i partnerstvo. Podnosi je i ponekad je jedva podnosi. Ostaje pod nepisanim ugovorom da je on nepar u parovanju i da obaveze parovanja pripadaju onom drugom, ponekad je avanturista koji u parovanju vidi bazu i utočište kome se uvek vraća da se odmori i osnaži, ali češće je prosto samotnjak bez kapaciteta za bliskost i povezanost.
Zašto “nepari” uopšte ulaze u veze i trpe parovanje?
Iz milion konvencionalnih, komformističkih, praktičnih i racionalnih razloga. Neko ih je hteo, takve kakvi su, bodljikave, ćoškaste, distancirane. Našli su nekog pored koga komotno mogu da budu sami, a da se ne preispituju ili češće, da ne polažu račune porodici i okolini o svom čudaštvu.
