Uverila sam se da uvek postoji neka tašna, neki par ludih sandala, neki ekstravagantni odevni predmet koji svi zaobilaze, jer je prosto nevidljiv, iako je savršeno upadljiv – zato što nije za njih, zato što čeka mene. Moram ponekad da se podsetim da je to tako i da nemam razloga da prozivam svemirsku ravnotežu i da se ljutim na više sile, da se osećam zapostavljeno, neupareno, nevidljivo.
Zato što sam možda ja taj savršeni komad, koji nikome ne pristaje i koji čeka onoga kome pripada. Kome će suze udariti na oči od sreće što me tako slučajno pronašao i pitaće se gde sam bila celog njegovog života. Ali, taj neko bi morao prilično da bude žena, da bi se tako osećao, kontam. Dobro, ovaj obrt nisam ni ja očekivala – ali tako je to sa uvidima, uzimate ono što dobijete. Moraću da poradim na uverenju da su muškarci kao uglavnom razuzeti komadi, među kojima sigurno postoji neki potpuno van svih standarda, koji čeka da nabasam na njega u nekom sumanutom trenutku, totalno neočekivano, sudbinski, kosmički. Oooommmm…
Pročitajte još i ovo:
Monogamna potraga za trajnom ljubavlju (BLOG)
Kako da praktikujete ljubav, kad ste malo ludi (BLOG)
Kad najzad IZGUBIŠ iluzije o ljubavi
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.pinterest.com, www.listal.com
Aleksina Đorđević
