Kad si svestan, tada lupi dlan o dlan (pljus, pljus), kad si svestan lupi nogama o pod (trup, trup) kad si svestan i kad želiš, s drugim svest tu da deliš, kad si svestan lupi nogama o pod (trup, trup)… Ne ide tako ta pesmica, znam. Ali nametnula se sama, kao što to pesmice inače rade kada romantika uhvati ritam svesti, a zabava uhvati ritam pesmice. Jer kad si svestan, dok lupiš dlanom o dlan i trupneš nogama o pod, iskre romantike se raspršte, kao da pokušavaš da ugasiš vatru, dok zapravo stojiš usred ognja. Srce gori, a svest je hladna. Jer to je priroda srca i priroda svesti i tako treba da bude. Intenzivno prisustvo u sadašnjem trenutku, prati intenzivno izgaranje u emocijama i od te dinamične mešavine, sav dinamit unutrašnjeg zvezdanog praska blesne zaslepljujućim mrakom svekolikog svemira.
O čemu ja to, dođavola?
Romantični uzleti, pomračenja svesti, crne rupe, razor mozga, poezija, energija, ljubav.
Romantika nije šećerna vuna kojom se dvoje ulepljuje, dok odlepljuju na hormonskom ringišpilu. Nije šlag na torti emotivnih odnosa. Nije ukras ljubavi. Ljubav ne traži ukrase, ona ide gola i bosa, raščupana i divlja, izložena pod suncem i mesecom, nametljiva i nevidljiva.
