Ukrašavajuća romantika je malograđanska namera da civilizuje ljubav. Da napravi okvir (u obliku srca) u kome se dvoje drže za ruke i trče po pesku ka zalasku sunca. Da napravi ideal kome će težiti i koji nikada neće dostići, predstavu o ljubavi koja je tako sva eterična, nežna, lepršava i skakutava i nema veze sa brutalnošću krvi i mesa. Ukrašavajuća romantika je uvreda za ljubav. I za poeziju. I za romantiku, uostalom. Tako to izgleda iz persvektive svesnosi – o sebi, o drugima, o prirodi, kosmosu, o realnosti, ljubavnoj i brutalnoj, ogrezloj u krvi i mesu.
Ljudi tripuju da “nešto više” treba da dostignu duhom, uzdižući se iznad telesnosti i zato im treba ideal čistote. Jer takođe tripuju da je telesnost prljava, grešna, niska, nedostojna. Ali telo uvek pobeđuje. Krv i meso se ne mogu isključiti, moraju se uzeti u obzir, jer to je jedini materijal koji duh ima da radi na njemu.
Svesnost ništa ne isključuje. Ona sve uključuje. Kao i ljubav. Priroda ljubavi i svesnosti je ista. Lucidna, sveobuhvatna, prožimajuća. Ali takođe je i magična, oslobađajuća, pulsirajuća. Orgazmična. Kad jednom provalite svest, strasno se držite spoznaje i ni za čim ne žudite toliko kao za istinom i realnošću. Kad jednom provalite ljubav, u njenom centru ste smireni i ispunjeni, usred ludila – ličnog i opšteg. Kad jednom provalite orgazam, žudnja i smirenost dobijaju svoj oblik, duh se uklapa u telesni kalup, energija kruži, vitla, fokusira se, razmenjuje, isceljuje, pulsira i prožima – sve.
