Kad se nađete u situaciji da se osećate potpuno bespomoćno, u položaju u kome zavisite od partnera, ne zato što nemate materijalnu nezavisnost, nego zato što više uopšte niste sigurni u sebe i niste u stanju ništa da učinite i odlučite bez partnera, kad morate da ga pitate za (svoje) mišljenje, nešto se u vama najzad pobuni. Počnete da se pitate da li ste glupi, da li ste bolesni, šta nije u redu sa vama, dok sve vreme znate da ćete, kad oljuštite sa sebe taj prvi sloj samooptuživanja, otkriti da ste dozvolili da budete izmanipulisani, da ste svoje “ja” ustupili partneru na upotrebu i da je on temeljno radio na tome da vam uništi samopoštovanje i samopouzdanje. Ipak, u nekom trenutku zadobijanjeg samopoštovanja postane pitanje opstanka, instikt za životom je ono što se buni i tera vas da sagledate koliko ste u toj vezi neispunjeni, sputani, smušeni, porobljeni i nesrećni.
Ali on nikada nije bio grub i nije podigao ruku na vas i uvek o svemu brine!
Naravno, jer to je odličan metod – on vas je ubedio da ne znate ništa i da bez njega ne vredite ništa, preuzeo je kontrolu nad vama sprovodeći suptilno emotivno nasilje u formi brige za vas, raspršivanja vaših sumnji i temeljnog podrivanja svih vaših kompetencija i sposobnosti. Možda stanje nije toliko drastično, ali razni su nivoi i granice trpljenja, pa se neko prene iz košmara ranije, neko kasnije. U bilo kom slučaju, ukoliko se vaš partner ponaša na sledeće načine, najverovatnije imate posla sa emotivnim siledžijom.
