Iako smo, zadojeni nju-ejdž mlekom samospoznaje, postali alergični na pojam “moram” i pokušavamo da se okuražimo i osnažimo antidepresivom pojmova “hoću”, “želim”, “prihvatam” da bismo sebe ubedili kako smo slobodni i kako uvek imamo mogućnost izbora, realnost nas stalno demantuje. Ali kako to može? Valjda naša realnost treba da bude u skladu sa našim ubeđenjima, da reflektuje naše unutrašnje stanje i osećanja? Pa da, ona to i čini. Jer mi ne verujemo da nešto ne moramo, zato što dobro znamo da moramo i kamuflaža ne pomaže.
Ne možemo da smislimo da smo slobodni i opušteni, kad nosimo teret obaveza, koje su, istina, posledica svakog našeg izbora i koje moramo da ispunjavamo, jer nam od toga zavisi egzistencija, jer drugi zavise od nas, jer ne znamo šta bismo drugo radili, a ne znamo ni kako bismo živeli sa odlukom da ne uradimo nešto što očito moramo da uradimo. Dakle, govorim o svakodnevnom ustajanju i odlasku na posao. O nabavci namirnica. O hranjenju dece. Čišćenju kuće. Pranju kose. O kriznim trenucima, kada smo bolesni, emotivno slomljeni, anksiozni, depresivni, isrcrpljeni, izmoždeni, a i dalje imamo posao na koji moramo da odemo, decu koju moramo da nahranimo, kosu koju moramo da operemo…
