Obaveze koje moramo da odradimo i koje zarobljavaju i gutaju ogroman deo naše energije, struktura su našeg života. Koliko nas opterećuju i koliko nam je potreban odmor od njih, toliko su nam i neophodne, da nas održe u akciji i pokretu, makar minimalno, da nas nateraju da skupimo snagu i onda kad mislimo da smo potrošili sve svoje rezerve i onda kad bismo najradije odustali, legli i umrli po mogućstvu, ali dobro znamo da ne možemo, jer obaveze zovu i mi se odazivamo. I dokazujemo sebi da smo živi, da možemo, pronalazimo i hrabrost i prkos i motiv i snagu i ne odustajemo i ne umiremo. Ali ono što nam daje razlog i smisao, istovremeno nam oduzima vreme, slobodu i energiju. Ono što nam puni baterije životnom energijom, takođe nam troši i svaki pramičak te energije. Ono što nas motiviše da živimo, utemeljuje u nama buduće uzroke naše smrti. Trošimo se i trošimo i trošimo, jer moramo i jer ne umemo drugačije.
Ideal mudrosti i znanja o istinama života je da na kraju života legnemo i umremo, zato što smo potrošili život, a ne zato što je život potrošio nas. Ali to se najčešće ne dešava. Zato što to nije nešto što će se desiti spontano i u suprotnosti sa našim načinom života, sa našim ubeđenjima i stavovima.
