I na kraju se drži iz refleksa.
Život ume da bude gadna navika.
Osim ako se pusti. Ne znam šta je tužnije.
Poučena agresivnom tugom svoje majke, ukorenila sam se kroz materinstvo. Prvo sam rodila decu, pa sam počela da pišem. Da nisam, bila bih skroz luda. Ovako sam sasvim normalna u svom ludilu. I kad odlepim, tu sam, imam nešto što me drži, kad dignem ruke od držanja za razne druge pripadnosti koje sam uzgajila. Zadovoljna sam, zahvalna sam, a u poslednje vreme često vrlo srećna. Onako, bez nekog posebnog razloga. I često sam tužna. Uglavnom zbog one treperave energije koja toliko toga donosi i toliko toga traži. Čujem je kako vapi i šaljem joj svu svoju ljubav, ali to nije ništa. Ne mogu da joj dam koren. Ne mogu da joj kažem da pusti. Samo je molim da bude tu, da se drži.
“Volim te”, bespomoćno govorim prijatelju, u trenucima odlepa, kad vetrovi besmisla prete da ga oduvaju, a on nema sidro da ga zadrži na površini, nema koren da ga povuče u dubinu.
Puna sam ljubavi i jedino umem da budem tu. Gde pripadam.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
