Kasna je noć, hladna, a kakva drugačija može biti u februaru. Posle kratke rođendanske pijanke, čekam prevoz do kuće. N i ja pričamo u ljubavi i voljenju. Sigurna sam da bih mogla da pričam danima i noćima o svojim razlozima za voljenje, o voljenju i svemu što ide uz ljubav.
– Nije da ne volim, samo ne umem ja tako lako da “padnem u ljubav”. Čak i kad sam se zaljubio, nisam smeo tadašnjoj devojci da priznam, već sam je ostavio. Odlazio sam daleko, ljubav bi nas oboje skrhkala.
– Ali ja volim da volim. Volim da se predam nekome u potpunosti i da mu dam najlepši deo sebe. Volim miris ljubavi, volim njen ukus, volim svaki osećaj koji mi daje. Volim da vodim ljubav. Volim da mirišem na njega. Volim da se budim pored nekog, volim nečiju ruku oko moga struka i nečije usne na mom vratu. Volim.
– Voliš, a ne razmišljaš koliko možeš biti slomljena raskidom, odlaskom, prevarom, bilo čime. Šta ako ništa ne dobiješ zauzvrat?
– N, ako iskreno voliš, sigurno dobiješ nešto zauzvrat. U ljubavi nemaš očekivanja, jer očekivanja su ta koja na kraju mogu da te razočaraju, a ne neuzvraćena ljubav ili prevara. Bila sam tu: prevarena – varala, voljena – volela, ostavljena – odlazila; bila sam tu, i nikada se nisam razočarala u ljubav. Samo želim da volim.
Ne bih znala kako drugačije sa njim, nego s osmehom
Ne znam da li je kasna noć ili možda i rano jutro. Jun je takav, poremeti svaki osećaj za vreme, a umeju to i navučene zavese preko prozora.
Šaljivdžija je, ne bih mogla da ga zamislim nikako drugačije, ipak me je osvojio šalom. Danas se igramo igre imitiranja. Igra može biti vrlo iritantna, vrlo zanimljiva, ali čak i ispitnog karaktera. Naša je imala sve tri faze, malo izmenjenog redosleda. Počela je kao zanimljiva, jer sa njim se sve počinje osmehom, kojeg samo uši sprečavaju da se raširi oko glave. Onda postaje iritantna, barem meni. Moram da priznam da sam pomalo bezobrazna i da igram prljavo.
– Prekini da me imitiraš!
– Prekini da me imitiraš!
– Neću više ništa da kažem i ležaću mirna i biće ti dosadno.
– Neću više ništa da kažem i ležaću mirna i biće ti dosadno.
– Bu!
– Bu!
– Prekini!
– Prekini!
– Volim te!
Volim ga! Volim da mirišem na njega
Zaćutao je, kao što sam i mislila. Gleda me širom otvorenih očiju i već tada znam da nije trebalo ovako da igram. Grlim ga jako, dok okreće glavu na drugu stranu.
Šalila sam se, šapućem mu na uvo.
Znaš da nikada ne bih na silu tražila da mi nešto tako kažeš. Ne moraš ništa da mi kazeš. Samo sam se šalila. Ti znaš šta ja osećam prema tebi i još tada sam ti rekla da ne želim da zbog toga odeš i da ne tražim od tebe “I love you back“. Znam šta osećaš prema meni i ništa više mi nije potrebno.
Ležimo jedno pored drugog u neprijatnoj tišini. Grlim ga i ne želim da ga pustim. Ne gleda me. Pogled mu je negde izgubljen. Krenuo je da mi kaže nešto, ali sam ga prekinula.
Ne želim da mi se pravdaš, nema potrebe za time. A i šta bih ako bi mi rekao da me voliš? Srce bi mi verovatno preskočilo nekoliko otkucaja i pokušalo da izađe iz grudi. Ne bih ja umela sama sa sobom… da znam da me voliš.
Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.
