Ja sad odoh. Ne traži me, jer ne znam ni ja gde sam pošla. A kada negde stignem sigurno to nećeš znati.
Na šporetu ti je ta sarma za kojom toliko čezneš, kuva se. Verovatno će da zagori i iskipi dok se ti ne vratiš (ako si srećan čovek, neće ti izgoreti i kuća). Taman da me s razlogom psuješ što te ostavljam i shvatiš da ti ta sarma nikakva ne bi ni bila i da sam ostala i pristala da je kuvam redovno.
Znaš li, bre, ti da ja kuvam kad me strefi volja za tim, ne jer tamo negde (doduše nigde) piše da žena mora da odgovara na tvoje prehrambene prohteve. Zar mene nađe da podilazim tvom tradicionalnom čulu ukusa?!
Eto, znam da kuvam, ali ne volim. A, svega mi, ne volim baš nešto ni da mi se ta činjenica redovno nabija na nos. Kao i što, smatram, nije na tebi u potpunosti da donosiš pare, tako nije ni na meni da čamim k’o mušmula u kujni dok trebim pasulj il’ odvajam list za sarmu.
