Idem.
Fino je ovo što mi isplanirasmo zajedno, ali mene prosto ovaj pritisak koji vršiš nada mnom suši i slama. Od tolike želje da skuješ već skovano prosto si obnevideo i zaboravio na moje ostale prednosti i kvalitete. Ništa ti ne znaš da vrednuješ i ceniš.
Još malo pa polazim. Sarma već polako kipi. Vidiš, stvarno mi je bilo stalo – al’ za moju slobodu lanca nema. Niti koja omča ima broj moga vrata. Mogla sam ja i da se prilagodim da samo nisi navaljivao k’o dete na vašaru.
Broj vatrogasaca valjda znaš, u slučaju da se sve ovo pretvori u požar. Stoga ti cedulju ostavljam u hodniku zgrade, da bar znaš što idem.
Eto ti sad, pa živi sit.
