Danju je lako. Zatrpavam je rečima, sastancima, dogovorima, planovima, sitnim frustracijama dovoljnim da je primire. Da je ućutkaju. Nemam ja vremena u svom gustom, zauzetom rasporedu da se bavim melanholičnim slikama o kojima mi priča, neostvarenim scenarijima koje smišlja. Zamisli: čeznuti! Kakva banalna pojava. Nebitna je. Sve što mi nameće, sve što čini, odbacujem gotovo sa podsmehom, razmećem se svojom snagom, tešeći se da život ide dalje bez obzira na sve.
Ali dan nije njeno vreme. Tad mi dopušta da igram svoje igrice, da se pravim da sam velika i jaka i važna, kao da me ništa ne može dotaći ni saplesti. Igram se kao devojčica u maminim velikim cipelama, ne razmišljajući šta će biti kad ih skinem i koliko ću opet biti mala kad se moje pretvaranje završi. I koliko god kasno da legnem, čime god i kime god da se bavim pred spavanje, ona će ukrasti trenutak kada sam sama sa svojim mislima, i tada je gotovo. Moja fasada, odbrane, racionalizacije, opravdanja raspršili su se u oblaku prašine, bedni i smešni pred onim što je čuvala za mene.
Koliko god koraka napraviš, sebe ćeš sresti na svakom od njih
Koliko je samo teško izdržati taj talas potisnutih osećanja. Neizrečenih želja. Nikad iskorišćenih prilika i nikad oprobanih pokušaja. Volela bih da postoji neko opravdanje koje bih mogla pred samom sobom da iskoristim, koje je postojano, čvrsto, utemeljeno u nečemu, bilo čemu. Ali istina je da ja svaki dan smišljam nove izgovore, jer oni svako veče padaju u vodu pred tim koliko duboko, neutešno čeznem. Za njim, za nama. Nekad mi se čini da bi, kad bi moja želja bila samo malo veća, samo za nijansu snažnija, on mogao fizički da se stvori pored mene. Uprkos prirodi, verovatnoći, vremenu i prostoru i svemu što nas u ovom trenutku razdvaja.
Razbija me, cepa na delove, ne znam odakle dolazi sav bol koji me prožima, ne znam kako da ga zaustavim i kako da se suočim sa njim. Vratila mi je za svaki put kad sam je ućutkala, kad sam je gurnula sa svoga puta. I sada, nema izlaza. Nema načina da joj se oduprem, niti da poreknem sve što ima da kaže o njemu, koji nije ispunio nijedan dan mog života, a prožima svaki. Koji nikad ništa nije učinio za mene, a promenio me je iz korena. O kome nikad ne pričam, a skriven je u svakoj mojoj reči.
Sviće. Ustajem i okrećem se od nje, od sebe, postiđena time koliku moć ima nada mnom. Oblačim se, stavljam šminku, brišem svaki trag koji je prošla noć ostavila na meni. Sklanjam je sa puta, imam važnija posla od bavljenja nekim trivijalnim osećanjem. Barem do večeras.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
