Imam svog preslatkog sestrića koji mi svojom medenošću i nežnošću i umilnim gugutanjem ispunjava srce neopisivom toplinom. Imam svoju najbolju drugaricu koju znam otkad sam postala svesna sebe i koja mi mnogo znači, koju mnogo volim i koja je uvek tu za mene. Imam dečka koji me obožava, koji je dobar prema meni i na koga uvek mogu da se oslonim, jer znam da će doći, da je tu. Evo, čak i pišem, radim ono što volim i što me ispunjava, a još mi i super ide. Znam da nisam pogrešila. Pronašla sam se.
Nije teško shvatiti da ste, u stvari, srećni; sreću čine male stvari
Za sreću je tako malo potrebno. Ali stvarno. Tako je malo, sićušno, ono što nam tera suze radosnice na oči, ono što nam mami osmeh. Tako malo, a tako važno. Ispunjavajuće. Večeri koje provedem sa roditeljima samo gledajući televiziju, smejući se i uživajući u toploj, porodičnoj atmosferi uz miris sveže spremljenih kolača i kiflica. Sati koje provedem sa drugaricom pričajući, pijući kafu, ogovarajući, maštajući. Kako je neprocenljiv onaj bol u stomaku i suze u očima ostale posle polučasovnog smejanja, glupiranja i provaljivanja, ne znajući ni same zbog čega. Nežnost koju osetim kada uzmem sestrića u ruke a on me pogleda onim radoznalim okicama i nasmeje mi se malenim usnama bez zubića. Sigurnost i mir kada me dečko samo jako i dugo grli, a onda tako zagrljeni, veselo čavrljajući, odemo na neku klupicu u parku da jedemo semenke kao najveći klošari. Ali, to je moj mali svet. Nekoliko dragih osoba, nekoliko uličica, omiljenih klupica… Moj mali život i ja, šetajući ruku pod ruku…
Da, srećna sam!
Izvor fotografija: nemanja-rasic.blogspot.com
Ivana Tomić – za sada je još uvek novinarka u pokušaju, ali bi volela da jednog dana ima uspešnu karijeru. Od kada je postala tetka, šali se da je postala i mudrija. Voli da provodi vreme sa svojom porodicom i kućnim ljubimcima, obožava “Mrak“ film, višnje i Džonija Depa, a posebno uživa da “šeta“ po živcima svojoj najboljoj drugarici Nedi.
