Ustala sam nerado tog jutra. Alarm se čuo kao crna svraka, zloslutnica. Nisam želela da zakoračim u novi dan. Znala sam da me opet čeka on i njegova prevara.
Pored mog stočića stajala je prazna flaša belog vina, iza još jedna, iza još jedna.
Pepeljara je bila puna i smrdela je… baš kao i on i njegova bezbožna duša. Moj čaršav bio je krvav.
Pokušavala sam da sprečim sebe u sećanju na prošlu noć.
Pogledala sam svoje ruke, i one su bile krvave, na njima su bile iscrtane sve čaše koje sam u agoniji i besu sinoć u kafani polomila.
Uzeo mi je mnogo. Previše za tih par godina!
Dao mi je taj jadan osećaj da sam voljena! A sada sam svesna da nije, nije me voleo. Uleteo joj je u krevet čim me nije bilo, čim se negde napio.
Ruke su mi krvave, flaše su mi prazne, prazne kao ova gola duša, ali neće biti tako doveka.
Možda sam sinoć napravila haos, vrištala, suze lila uz Cecu, ali prekosutra biću opet svoja!
Možda sam pevala i lomila čaše, pevala i lomila u sebi sećanja, lomila njegov lik, njegove lažne izjave ljubavi, njegove oči, dodire, svaki trenutak sreće, ali prekosutra biću opet svoja!
Crni su bili ti dani, crni kao tvoja duša
Zašto bih to držala u sebi?
Zašto kad on nije mogao da drži svoj ponos zakopčan?
Sinoć gorka je bila svaka reč! Ispijala sam kao da ispijam svoj ponos, svoj bes, svoju bespomoćnu ulogu trenutno ostavljene, trenutno povređene. Sve je trenutno, dragi!
Bolelo je čuti ovo:
Varaš, zaboravljaš na nas,
Al’ crna oka dva, znaj gledaju u vas,
Između tebe i nje,
I kada sami ste,
Nešto moje je,
Ruke da odgurnu te,
Usne da ujedu te…
Prazna sam i spolja i unutra. Nemam želju da nastavim, ali moram!
Sinoć nastavljala sam turu za turom. Moglo mi se! Iako sam prevarena, sada sam opet slobodna, opet svoja, iako uplakana. I pitala sam te i tada, iako nisi bio tu, ali pitala sam, i sebe i tebe:
Ljubavi, a gde je tu moj znoj?
Dabogda umro na njoj,
Ti grešiš, a greh je moj,
Ljubavi, i noć će proći ta,
Zauvek ostaćeš ti,
Sve što imam i nemam ja…
Nećeš ni ti imati više mene, povredio si me, ugasio tu ljubav, kaznio ni krivu ni dužnu… ali tvoja kazna je najveća! Kaznio si se i osudio na ženu i dete koju si dobio za jednu noć! Ljubav u vašem slučaju ne postoji!
Kažu da su žene kurve, ti si, dragi, veća kurva od svake!
Ja ću svoju kaznu već nekako preživeti! Uz flašu i flašu belog vina, uz pesmu i pesmu Cecinu, uz parče i parče stakla na svojim rukama. Ipak ti grešiš, a greh je moj!
Srce, šteta je, šteta je, šteta za mene! Shvatićeš da je za tebe još veća!
Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).
