Pre neki dan sam puna entuzijazma pokušala svom dragom da objasnim (onako ženski, detaljno) kako izgleda divna nova torba koju želim da kupim. Iskreno rečeno, nije da mi je preko potrebna, ali pojavila se ONA ljubav i must have zavisnost je instant proradila u meni. Bože, pa zatrebaće i ova jednom… Elem, nisam ukapirala da ga nikako ne interesuje tema i nastavila sam neumorno da pričam.
Sigurno me je u punom pogonu slušao svega petnaest sekundi (i to iz poštovanja), a onda me je vešto “mjutovao” i razmišljao o nečemu tipa… da li je Runi (Rooney) iz Mančestera dao gol u 65. ili pak 83. minutu na prethodnoj utakmici. Međutim, ubrzo me je pogledao podignutom obrvom i rekao “Marina dušo, da li si ti svesna da si me kao slušaoca izgubila posle prve kopče na toj torbi kada si počela da mi objašnjavaš??? Žene…” Džabe, iako sam se ja upljuvala da objasnim da je pismo torba prljavo roze boje (lakovana sa srebrnom malom kopčom na sredini koja je na magnet, a pritom torba ima i lanac tako da možeš da je nosiš na ramenu), on je u svojoj glavi projektovao sledeće: “Ženska roze torba. Tačka. Fudbal. Runi (Rooney). Gol. Odlična utakmica.”
Muškarci i žene doživljavaju i tumače stvarnost na različite načine o tome nema govora. Prosto, drugačije opažamo stvari oko nas. Muškarci manje koriste deo mozga koji je odgovoran za produkciju reči i zato imaju potrebu da pre završe neku konverzaciju dok žene imaju potrebu da pričaju i objašnjavaju. Mi smo te koje komunikacijom želimo da postignemo bolju povezanost sa partnerom. Nasuprot tome, oni objašnjavaju u jednoj rečenici – kažu suštinu, a ako je baš potrebno, prelaze na detalje. Naravno, ukoliko ih tema interesuje.
Evo i tipičnog uličnog primera… Kada odmeri ribu u gradu, gotovo svaki muškarac konstatuje da je dotična devojka lepa ili ružna, da ima “dobru dušu” i pozadinu. To i prokomentariše. A žena? “Iju! Pogle’ koliko celulita ima na tim debelim nogama. Minđuše i narukvica na desnoj ruci joj se uopšte ne slažu sa dugmićima na majici. A tek cipele? Ta boja uopšte nije in, a i male su joj. Ispali joj prsti, majko moja…” E pa, drage moje, zato nam muškarci i kolutaju očima kada hoćemo “na brzinu da im ispričamo šta smo danas videle u gradu!”
Mnoge žene lično shvataju njihovo ignorisanje, te dolazi do onoga “On me više ne voli i ne sluša. Draga Saveta, gde grešim?” Pa naravno da ne sluša… Isto bismo mi reagovale na izveštaj sa utakmice. Ne sumnjam da bi svakoj od nas misli poletele ka propuštenoj epizodi serije “Kad lišće pada” ili ka tome šta sutra treba da obavimo, gde smo ono parkirale auto ili možda koliko su koštale one zavese u pink boji koje bi se savršeno uklopile u zajedničku spavaću sobu.
Tako da – nema svrhe jediti se i svađati jer niko neće biti u pravu. Savetujem da se “ženske” priče ostave za odlazak na kafu sa najboljom drugaricom jer ćete se odlično razumeti, a upamtite ovo (ja sad jesam): u razgovoru sa muškarcem, prvo mu recite ono ZAISTA najvažnije, a ako ga zainteresuje priča, onda i pokoji detalj. Ali ne preterujte! Mjutovaće vas.
Marina Luković je diplomirana novinarka koja za sebe kaže da je jedno bedno piskaralo i dosada koja svuda voli da gura nos. Obožava putovanja, čokoladu, Mini Maus, svoje prijatelje i smeh do suza. Veliki je optimista a paničar po potrebi. Uvek je spremna da pomogne drugima. Ne podnosi ljudsku glupost, licemerje i primitivizam. Životni moto joj je Carpe Diem, a vodi se i onim “Dream Big or Go Home!”
