Koliku god podršku i pomoć imala, koliki god krug poverenja stvorila i održala, najteže stvari za sebe moraš da uradiš sama. Prebroj svoje povrede, ožiljke, otvorene i poluzarasle rane i reši da ih zaceliš. Jer to niko ne može da učini za tebe, čak i ako od sveg srca želi i pokušava. Niko neće doći da te spase, niko ko te je povredio neće izroniti iz prošlosti da poništi dejstvo onoga što je učinio. Jednostavno, ne računaj na to. Zato što ti to i ne treba. Možeš sama sebi da daš svako izvinjenje i svaku potvrdu, koju ti duguju oni koji su ti ih uskratili.
Ne moraš da trpiš bol, ne moraš da kriješ svoje rane, ne moraš da strahuješ da će se produbiti, ili otvoriti nove. Možeš da prihvatiš da naučiš lekciju, zbog koje si ih stekla. Nećeš ih izlečiti preko noći, jer isceljenje je proces, koji počinje od prihvatanja. Dugo ćeš osećati žiganje i zatezanje od zarastanja rana, a neke će se otvoriti i prokrvariti – redovno se dešava da to budu one za koje si verovala da su odavno postale samo bledi ožiljci. Ali rizikuj, uzmi isceljenje svoje duše i svog srca u svoje ruke, jer imaš tu moć. Svako je ima, samo treba da poveruje u to i da se zauzme za sebe, na pravi način.
Da bi sebi pružila potvrde i izvinjenja koja su izostala, moraš da se setiš momenata kada si zadobila povrede. Bez samosažaljenja, već nepristrasno, kao sudija. Uputi sebi izvinjenje za okrutnost i zastrašivanje kome si bila izložena u detinjstvu. Da su oni koji su ti to radili umeli bolje i drugačije, radili bi tako. Da su saznali i shvatili da su te ozledili, sami bi ti rekli da im je žao i molili bi za oproštaj. Ali nisu. I nikad neće. Zato moraš umesto njih. Prihvati to izvinjenje i pruži oproštaj. Preseci jednu vrpcu sluzave energije koja te je držala sputanu i provodila bol, strah, stid. Oslobodi se.
