Umesto uvoda, rekla bih da sam tokom razmišljanja na ovu temu rešila da se deklarišem kao legalista. Volim da živim u nekakvom uređenom sistemu, ne volim haos, ne volim maglu, plaši me anarhija. I sakupljam fiskalne račune u svom novčaniku (nepoznatog proizvođača).
Imala sam jednom priliku da naručim tašnu direktno iz fabrike u jugoistočnoj Aziji. To je, znate, legalna fabrika u kojoj se šiju tašne najboljih modnih kuća. Dakle – originali. Ali radnici dobrovoljno rade i treću smenu, u sivoj maloprodaji. To znači da, ako imate odgovarajuće kontakte, možete svoju torbu da dobijete za 10% njene uobičajene cene.
Međutim, odbijam da dođem u posed tašne iz snova na ovaj pogani način. Iz nekoliko razloga. Prvo, ne želim da nosim torbicu kupljenu po mraku iza fabrike. Prosto bi mi uvek smrdela u ruci. Znam, znam, taj mučeni radnik radi u fabrici za 20-30 dolara mesečno – a ovako zaradi 10 svojih mesečnih plata za par minuta. Ali to ne menja činjenicu da je lopov. Da je ukrao tu tašnu, iako ju je on sam napravio.
Drugo, kad odlučim da kupim tašnu od par soma, hoću uz nju da dobijem fiskalni isečak. Koja je poenta statusnog simbola ako ga kupite od lopova, ili ako je (što je češći slučaj u Srbiji) lažnjak?
To mi je, u stvari, nejasno – kako je moguće da neko da 300 evra za tašnu koja najverovatnije nije original? Evo, moje drugarice s faksa imaju proizvodnju tašni i pratećeg asortimana u Italiji i dve radnje u Beogradu. Tašne su prelepe, izuzetno kvalitetne, originalni modeli, retko koja je preko 150 evra, ali ko će to da kupi, kad može da okači fejk Louis Vuitton na rame? I pravac GSP!
To što se nema i ne može se nije sramota, vreme je takvo, i teško je naći posao, posebno dobro plaćen, ali onda se pruži koliko si dug! Upravo planiram put u Pariz, preko Zagreba, po ceni od 55 evra za povratnu kartu. Ali ću da dogovorim jedno slikanje u prvoj klasi, sa sve šampanjcem i kavijarom, pa ću da šibnem te slike na Fejsbuk! A kad sletim, pravo u LV, i tu da se slikam, sa sve fiskalnim isečkom (nekog drugog kupca).
Ah, da, pomenula sam i neki ’leb – htela sam da kažem: dok vi budete jeli “savu”, ja ću skapavati od gladi po Parizu, ali ću da se nagledam slika za sve pare!
Jelena Ignjatić – previše priča, premalo filtrira. Jedinstveni nosilac dijagnoze labrofagija. “Ćutanje je zlato, a ja ne volim zlato…” Kad pretera – laje, kad promukne – izvinjava se. Mrzi dugmiće. Uradila neke psihološke testove koji tvrde da je pali moć. Lažu!
