Sa nekim ljudima prosto moraš da porazgovaraš. Ne daju ti mnogo prostora ni izbora. Vođeni stvorenom slikom o vama misle da vas poznaju k’o bukvar. Iz tog uštrojenog, dozvolite mi, i površnog poznanstva, proističe razgovor koji nas se tiče, a u kome sebe ne pronalazimo. Sagovornik je obično nadmen. Pametnjaković od Pameti. A, zamislite, do juče su mu drugi brisali guzu. Eh. Još mu se pelene od poslednjeg nošenja suše, a ponaša se k’o da je već blizu grobu. Toliko je mudrosti posisao da za nove generacije ništa nije ostalo. Aj’, što je posisao, no gde mu to sve, aman za aman, stade?! Mora da je negde šupalj pa da sve to znanje negde curi. Nemoguće inače.
Tako smo se, otprilike, ja i moja intelektualno nesrodna duša srele – s neba pa u rebra, tuc muc, bez izbora i predaha, razgovor poče.
Odjednom spustiše se rešetke oko mene, pomrači mi se pamet, stegnu mi se nešto u grlu. Kafić je počeo da liči na zatvor, on na inspektora, a ja sam već počela da se osećam k’o da sam zbrala negde na kvarno dva miliona. Ni kriva ni dužna, al’ osuđena i pre presude:
– Čime se baviš?
– Završavam filozofiju.
– Svaka čast, ti ćeš biti psiholog.
– Neću sine, psiholozi studiraju psihologiju.
(Skupih nekako volje i naoštrih malo jezik).
– Bićeš moj Alen Mink.
– A?
(Šta me sad pa prisvaja i poistovećuje sa ekonomistom?!)
– Pa on je filozof.
– Nije, sine, nije.
– Samo ja pitam, pitaj ti nešto. Ispada da sam dosadan.
(Dobro si provalio).
– Stvarno nemam šta.
– Dobro, koja ti je krvna grupa?
Nastade tišina prouzrokovana čuđenjem.
Nek ovo u istoriji muvanja ostane upamćeno. Deco, budući momci, buduće devojke, da nikada nikome ovo pitanje ni u šali ne postavite ako mislite da nekoga smuvate. Lakše bih podnela da me je pitao koju pastu za cipele koristim no ovo. Elem.
Nastavlja on:
– Baš mi odgovaraš skroz. Voleo bih da se viđamo češće. Zovem te sutra, važi?
Eno ga, zove gotovo svaki dan, a ja još nemam hrabrosti da se javim.
Eto, kao i što rekoh, a bar sam uvek prema vama, kao i prema svima, iskrena i otvorena, sa nekim ljudima prosto moraš da porazgovaraš. Obično si tu kao žrtva dok sagovornik svršava moždano (koliko mu to postojanje mozga dozvoljava), dok mi doživljavamo napad panike, gušenje, stradamo pred očima nesvesnog dželata, a da on to, vođen jednosmernim užitkom, i ne vidi.
Još ne umem da razrešim misteriju zašto je, u ovakvom slučaju, nekome lepo – a nama suprotno od toga.
Daleko od moždanog orgazma, blizu transfuziji.
Nulta negativna (u slučaju da iskrvarim dok me nesrdona duša muva).
