Čudan je način na koji smo se sreli. Još čudnije je to što izgleda kao da se oduvek znamo. Za tako kratak period sa tobom sam uspela ono što sam sa drugima pokušavala godinama i sve se uglavnom svelo samo na jadne pokušaje bliskosti i pronalaženja srodne duše.
Poslednji pokušaj je i boleo, jer sam pokušavala da stvorim nešto ni iz čega. Tražila sam pravu ljubav tamo gde je nije bilo. To je bila ona teška, sebična ljubav koja vremenom postaje teret, a ne smisao života.
Prekid je bio neminovan i predviđen, praćen milionima pokušaja da se spreči. Pokušaji su naravno propali, a usledio je bol. Bol i samoća, činili su se beskrajni.
I kad sada gledam unazad čini mi se da je taj bol bio zapravo strah od samoće, a ne bol zbog gubitka. Zapravo ono što sam osećala bilo je ogromno olakšanje, a istovremeno strah od suočavanja sa previše slobodnog vremena koje sam odjednom imala. Prazni dani i moja nemoć da ih ispunim nečim smislenim.
I nekako, baš u pravom trenutku, našao se lek. Otvorile su se druge, lepše mogućnosti, široke i nepregledne poput mora. Pružena mi je nova šansa, nova nada, vera u to da “ono pravo” ipak postoji.
Iz snova si prešao u javu, tek tako, neočekivano i ne znam kako se ti nosiš sa tim, ali mene je pomalo i strah. Strah i ja smo nerazdvojni prijatelji već godinama. Plaši me silina tek početnih emocija.
Znači li to da će ono što je naglo planulo, isto tako naglo i da se ugasi ili će nastaviti da gori sve jačim plamenom?
I na kraju sam prelomila, ne znam kuda sve ovo vodi, ali rizikovaću, ako želiš da rizikuješ sa mnom. I ne želim da dozvolim da me priče o daljini, iluzijama i o tome da stvarnost ima drugačije lice, nateraju da odustanem.
Mislio sam da čekam tramvaj kad od nekud stiže brzi voz… Daljina, dim i prašina
Radije ću se kajati zbog onog što sam učinila, nego da čitav život žalim za onim što nisam.
Ne želim više da odustajem od svojih snova, vreme je da počnem da ih ostvarujem.
Koliko god se san činio nemogućim, može se ostvariti, dokle god, stvarno, svim srcem verujemo u njega.
Ne želim više da se vraćam u prošlost i da stalno čitam iste knjige čiji mi je kraj već poznat, a znam da druge verzije te knjige nema i da postoji samo ta jedna ista.
Vreme je da okrenem novi list i probam nešto novo, obećavajuće što će nadam se učiniti život lepšim. Želim da čitam knjigu kojoj nema kraja, koju ću čitati zauvek, uživajući u svakoj rečenici, pronalazeći u svakoj od njih novi smisao.
Po prvi put učim da osmeh može biti poput milovanja, onda kada su ruke potpuno nemoćne. Po prvi put shvatam koliko vredi svaka reč, kada drugog izbora osim reči nema. Ali ko zna zašto je to dobro.
Neko mi je jednom rekao: “Možda je bolje da se uželimo, jer onda više cenimo ono što dobijemo i predmet naših želja postane nešto što istiniski volimo.“
Daljina uči strpljenju, a strpljenje i nesebična podrška su osnov svake prave ljubavi.
Jovana Sotirov je večiti sanjar, komplikovana dvadesetogodišnjakinja koja i dalje želi da vrati vreme i ponovo proživi detinjstvo jer smatra da je mnogo toga u njemu propustila. Voli priče sa srećnim krajem jer u njih još veruje i tvrdi da samo oni koji otkriju ljubav u sebi, znaju razlog svog postojanja.
