Bilo je to neko drugo, a opet, isto vreme. Mislim da je svet tek nasuo prvu čašicu osamdesetih. Šal od svile je bio tek komad tkanine koji šutiraju slučajni prolaznici po asfaltu. Energija je strujala. Reči su bile teške, jake i podmukle, ali su lepo igrale uz ska, uz pank i rock’n’roll, uz saksofone, uz barikade, blokade, uz barove i kade i mlade. I naravno da devojke u letnjim haljinama volim. To je genetski. Mislim na muzički ukus.
Šetam se. Grad je izlepljen predizbornim plakatima. Ko će shvatiti to? Levica, desnica. Ulice su pune žrtava. Rundek je to savršeno opevao. Neobična muzika za neobičan dan. Neobični. Naopaki. Nenormalni. Za sve naopake. Takvi se samo sretnu i odmah prepoznaju iz kog su plemena. Pa makar samo po pesmama. Normalni, a nenormalni. Gotovo ilegalni.
Nešto veliko se zakuvava ovde i sada. Prolaze mi Darkovi stihovi kroz misli.
Mi smo uvek isti.
Ludake dovoze i odvoze.
Kao da se ništa nije promenilo. Albumi Haustora mogli su nastati i danas i ovde. Niko ne bi primetio razliku. Doduše, danas ih možda niko ne bi ni primetio. Nad nama nemiri i svemiri. I dalje.
Rundekov glas me uvek prati kad putujem van Beograda. Kad odlazim. Njegova muzika zvuči kao da nije sa ovih prostora. Zvuči kao da je sa svih prostora. Ali to je valjda ono što nazivaju istinskom i večnom muzikom, univerzalnim jezikom vekova i decenija, jezikom bogova. To je onaj osećaj kada je muzika sada i tu, a ti si bilo kad i bilo gde, dok je ta muzika u tebi, o tebi, na tebi, svuda oko tebe. Od prvog trenutka kada sam čuo jedino tako sam i mogao slušati Haustor. Tako valjda jedino i može.
Bio si u pravu Darko. Tako smo lepi. Tako smo sami. To je svet danas. To je svet sutra. Više čak ni iza puščanih cevi nisu ruke, nisu oči, a kamoli srce. Osećam snažno da sve je lažno. Sve sem slobode kojom ste ti i ekipa proštepali naše umove ko stare Levi’s farmerke. Za to valjda moraš biti Šejn. Protiv volje biti umešan u stare zavere strana i ispod svih tih zastava što vijore… pevati samo svoju pesmu.
I nikako da prestanem da lutam gradskim haustorima. Vučem orkestar sloboda za sobom i pevam odu rukama, dok gledam samom sebi kroz prste. Old boy. Stari moj.
Zagreb. Beograd. Pariz.
Ne usuđujem se, ali ipak pomišljam.
Mora da je dobro biti Rundek.
Ma, svakako je jebeno dobro biti Rundek.
Svih ovih godina.
Nemanja Lukić, turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
