Da, deca nisu smisao života i ne, deca jesu smisao života – ovako je apsurd ove dileme malo izraženiji, čini mi se. Kao što mi se godinama činilo da su u pravu oni koji tvrde da deca nisu smisao života. Zapažate, ključna reč je “činilo”. Prošlo vreme.
Život ima mnoge smislove dok je mlad u vama. Dok ne osećate posledice overdoziranja iskustvom. Dok ne počnu da vam se pojavljuju sede u obrvama i na Venerinom bregu. Lako ćemo za sede, čupaćemo, crtaćemo, to i ovako radimo. Starenje je apsolutno užasavajuće, ali zablude mladosti su poražavajuće – jer traju samo dok traje mladost.
Dok je život mlad u vama, smisao izvire iz samog vrela vaše životne snage i možete sve – da gajite decu i gradite karijeru, da se razvodite i ponovo udajete, da proživljavate drugu i treću i četvrtu mladost i zabavljate se kao tinejdžerka (sa momcima, na koncertima i putovanjima)… sve vreme, naravno, gajeći decu, koja neumitno rastu. A sa njima, rastu njihove potrebe i zahtevi i život u njima postaje mlad, a ostaje mlađi od života u vama. Dolazi na red njihov smisao, koji su mnogo važniji od svakog vašeg smisla, koji se ne tiče njihvog smisla. Deca postaju tinejdžeri, a vi možda još uvek verujete da imate svoj život i da deca nisu jedini smisao vašeg života. Nisu jedini, ali su najveći. Jer je život u njima veći i jači od onog u vama.
Znam da mi ne verujete. Ali znam i ono što vi mislite da niko ne zna. Znam koliko ste umorni i koliko vam je ponekad dosta svega – a to “svega” znači i dece, a ponekad naročito dece. Maštate o tome da odete negde gde makar dva dana nećete čuti dečiji plač, ma gde nećete čuti ništa, a naročito ne kako vas dečiji glas panično doziva vašim imenom, koje je do kraja života vaše jedino pravo ime, ma koliko se ritali i bunili. Da, vaše ime je mama. I moje je. Znam koliko ponekad mrzite ono što inače toliko volite – to što ste mama. Znam i koliko ponekad mrzite sebe što se tako osećate. Koliko vas kida griža savesti i o čemu vam sve šapuće vaš unutrašnji glas. Znam i za ono kad pomišljate šta vam je sve to trebalo i kako bi vam se život odvijao da je bilo drugačije, da ste zadržali svoje sopstveno ime, da ste rodili decu nekom drugom, da ih nikada niste ni rodili… Znam kako se ponekad danima osećate kao mašina i servis i ne možete da se setite kako je to biti žena i ljubavnica i znam kako pokušavate da se podsetite raznim ženskim i ljubavničkim akcijama. Znam kako gubite samopouzdanje i stabilnost i kako nastojite da dođete k sebi, zbog dece. Jer imate odgovornost prema njima i ne smete sebi da dozvolite da prsnete. I znam šta sve radite da ne prsnete i poznat mi je onaj trenutak kad shvatite da morate biti stabilni, ispunjeni, zadovoljni sobom i svojim životom, kao što morate biti odmorni i morate raditi i zarađivati – da bi deca imala majku kakvu zaslužuju. Normalnu ili makar stabilnu, a ne onu koja guta antidepresive da bi pregurala dan, zdravu ili barem dovoljno živahnu da može da isprati sve što mora da isprati (a sve mora) i snažnu (da može da bude stabilna i kad se raspada i da može i ono što ne može, samo zato jer mora).
To što ste krenuli na terapiju, bavite se ličnim i duhovnim razvojem, brinete o zdravlju, trudite se da se dovoljno odmarate i zabavljate i da imate dobar i zadovoljavajući seks – to nije zato što se bavite smislovima svog života. Nego zato što su vas deca potprašila.
