Nikada se ne biste toliko preispitivali, da se ne pitate da li ste loša majka i gde grešite i da li radite svojoj deci ono što su vama radili vaši roditelji i što ste najviše mrzeli. Ili postupate upravo suprotno od svojih roditelja, samo da biste izbegli da budete kao oni, a onda ispadate još gori, jer ne radite ništa pametno, samo kontrirate. A deca će strašno brzo da porastu i daće vam nedvosmislene odgovore na ta pitanja, verujte mi. Zato se preispitajte pre nego što oni počnu da razvijaju kritičko mišljenje i da ga oštre na vama.
Pola svog mladog majčinskog života provodite jurcajući da stignete sve, jer možete sve i tripujući da baš živite ispunjenim životom, dok ludačkom brzinom trošite svoju životnu snagu i kidate se što nemate vremena za svoju decu, jer morate da jurcate da biste mogli sve. Dok vam ne svane šta zapravo znači ono što matorci često govore mudro klimajući glavama “deca traže da se žrtvuješ”.
Godinama me izbezumljivalo to žrtvovanje. Možda zbog te religiozne terminologije, to mi baš ide na živce. Nisam verovala u žrtvovanje i verovala sam u brojne smislove svog života. A onda sam shvatila da žrtvovanje znači postavljanje prioriteta – ako se više posvećuješ deci, žrtvuješ vreme za sebe. Ako organizuješ druge da se bave decom, dok ti gradiš karijeru i radiš na sebi, žrtvuješ vreme koje bi provela sa decom. Propuštaš trenutke njihovog bujanja, koje pokušavaš da nadoknadiš tako što im se posvetiš vikendom – i žrtvuješ vreme koje bi mogla da posvetiš partneru i negovanju vašeg odnosa. Ako niste oboje sto posto složni u tom žrtvovanju i sto posto sigurni da su vam deca prioritet, brak vam neće dugo potrajati. Oh, možda se nećete razvesti, ali ne znam zašto ne biste, ako prestanete da imate seks, da se oslanjate jedno na drugo i nastupate kao tandem. Ako se ne žrtvujete zbog dece (i zbog svog odnosa) jednako i složno. Sve što neguješ, gradiš i čuvaš, a to je sve što ima tendenciju da raste, razvija se i menja, zahteva žrtvovanje. Uglavnom u onome što nećete raditi, da biste mogli da radite nešto drugo. U smislovima koje nećete doseći i ispuniti, jer su neki drugi smislovi smisleniji.
Stigla sam do onog momenta kad su deca prilično punoletna i puna svog mladog života. Doživela sam sindrom praznog gnezda. Umrla sam. Nakon sveg onog kurčenja (neka je mladost jaka u meni), svi smislovi mog života su prsli pred tišinom praznine. I ja sam prsla. Dok nisam prestala da se ritam da pomognem sebi, da se osnažim i ostale pozitivističke budalaštine. Oživela sam kad sam shvatila da je moj život izgubio smisao i kad sam prihvatila da deca jesu smisao mog života, koliko god to poražavajuće zvučalo kada se odnosi na samostalnu, pametnu, iskusnu i hrabru ženu u 21. veku. Da ih nisam rodila, moj život bi bio besmislen, mada bi možda bio daleko jednostavniji i jeftiniji, a i nikad ne bih shvatila ono o žrtvovanju. Ili o smislu. Ili o bilo čemu što sam radila da bih ostala prisebna i stabilna, jer moja deca zaslužuju normalnu majku. Moj život bi bez dece bio prazan i glup i sve što sam žrtvovala, bila je samo cena smisla.
izvor naslovne fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
