Oduvek je želeo svoju terasu. Nije to nikada morala da bude velika terasa, ali ipak, mali deo neba samo za njega. Ima samo veliki sims, koji pripada velikom prozoru. Valjda je to, za sada, dovoljno. Poslužiće. Gleda u kuću naspram njegove, kuću na kojoj je skoro zamenjen crep. Budila ga je buka radnika ranim jutrima, i taj crep nije bio nov. Načuo je jednog od tih jutara, dok je išao do prodavnice po hleb, da je kupljen polovan. I činio mu se kao zaista očuvan crep, i da se nije spotakao slučajno o taj razgovor, nikada ne bi ni pomislio drugačije.
Jedne od tih kasnih večeri… Ili možda ranih, to već zavisi od osobe, našao se u novim, sivim bermudama sa belim i nečim što je ličilo, ali je odbijao u to da veruje, roze linijama. Nosio je i belu košulju, i videlo se na njoj da su zajedno čuli tako mnogo tuđih priča, i stvorili toliko svojih. Išao je vlažnom ulicom. Kiša se nazirala samo u ivice trotoara, i da nije video tog dana da je padala, pomislio bi kako su možda prali ulice. Mada, asfalt je bio kao što i uvek jeste – taman i poznato zaprljan. Bilo je veoma toplo, čak pomalo sparno za to doba meseca. Nije bio siguran kuda je krenuo, ali to mu nije bilo preterano čudno. Mnogo više mnogo čudnijih stvari mu se dešavalo bar jednom nedeljno, da ovog puta zaista nije pomislio kako bi ovo trebalo biti čudno. A jeste bilo. I opet, čudno mu je bilo sutradan, kako je tada sve izgledalo tako obično…
Nosio je flašu belog vina i pokucao na vrata. Otvorila mu je devojka, visoka, duge plave kose. Svidelo mu se što je tako savršena. Zakoračio je preko praga u prostrani salon, u kome se čula relativno glasna muzika. Otišao je do kuhinje da ostavi vino u frižider i napravi sebi neko piće. Pomislio je kako je glup, što nije ostao sa tom devojkom sa vrata, a vino spustio usput na neki stočić, dao ga nekome ili prosto pustio na pod da se razbije. Zaista nije bilo bitno, jer bi bio pored nje. Sipao je sebi rum i stavio jednu… Dve kocke leda u nisku čašu. Krenuo je nazad ka salonu, ali muzika mu nije bila poznata. Mogao je da prepozna barem tri nespojiva žanra, ali je nekako imala ritam. Desetak devojaka je igralo na sredini sobe, ali nijednu od njih nije prepoznao. Uzeo je gutljaj ruma i odlučio da se prošeta po kući.
Imala je dva sprata, ali nikada ne bi to pomislio, kao ni za onaj crep. Iznutra je bila kao lavirint, sa previše vrata, i sva su se završavala sobama. Otvorio je samo par, nadajući se da će ga unutra čekati nešto vredno pažnje. Ili ona. Da, mnogo je više želeo da ga tamo čeka ona. Konačno, iza jednih vrata to se i dogodilo. I to je bilo, za promenu, zaista čudno. Soba je bila praktično prazna, osim jednog velikog taburea na sredini. Toliko velikog, da bi neko ko nikada u svom životu nije video tabure, pomislio da je možda krevet jedne devojke. Ali nije bio. Bio je veoma veliki tabure. Čim je zatvorio vrata, progovorio je. Znao je da ga sluša.
Njena kosa je sada bila kraća, svih nijansi crvene, i lik joj se jasno ocrtavao u velikom prozoru koji je gledao na livadu iza kuće. Lice su joj činile priče, hiljade njih. Kao da ga je upoznala, još hiljadu puta pre ove večeri.
– Ti si mi otvorila vrata, zar ne?
– Da, jesam.
– Kako se zoveš?
– Volim kada sam turista. Znaš, kada nisam odavde. Toliko toga još uvek nisam videla, a došla sam ovde, na ovaj svet. Da li ti se sviđa?
– Šta tačno?
Pokazala je rukom po praznoj sobi.
– Pa… Mislim da da…
Bilo je toliko devojaka u toj kući. I sve su bile prelepe. Ali ona je imala nešto, neobičnost ljudi, osmeha i pokreta, karakteristično samo njoj.
– I dalje ne znam kako se zoveš…
Rekla mu je svoje ime.
Nije bio siguran da li je lepo ili ne. Nije mu ni bilo važno. Bilo je nešto što do sada nije poznavao.
– To je vrsta stihova.
– Ti si… poezija?
Nasmejala se.
– Ako želiš da budem. Ili sam šara na tvom odelu. Ili sam poslednja od ljudi čiji je svet progutalo more.
– Zar nije teško biti toliko stvari odjednom?
Nosila je skoro providnu, belu haljinu.
Bila je hiljadu njegovih priča...
– Znali smo da će se svet uskoro završiti. Zato smo skupili sve i stvorili pesmu. Kako bi mogla da putuje i nastani druge svetove. Neki bi je smatrali zarazom i želeli da je unište. Pa, mnogi. Ali onih par svetova, ili samo jedan – na njemu će procvetati, i znaće ko smo i šta bili, o čemu smo razmišljali i za čime smo žudeli. Stavili smo naše snove u reči i složili ih da bi živeli zauvek, nikada zaboravljeni. I jednoga dana će te reči nekoga pronaći i tada će ponovo postati pesma, koja obavija i prožima sve, jer pesma sve menja. I oduvek je postojala samo pesma, na kosturu od kalcijuma i mesa, koja se širila preko poznatog beskraja.
Ustala je i okrenula se ka njemu. Napolju je već odavno prošla ponoć.
– Želiš li da je čuješ?
Počela je da mu šapuće u uvo. I to je ono što je zaista predivno kod pesama i poezije. Nije morao da zna jezik kojim mu je govorila, i nije ga znao. Ali bilo je tako očigledno ljudskom duhu, da njene reči su pesma, da je ona sama poezija. Njene reči su ga preplavile i video je oči bistro plave. Osetio je kako ga talasi mora vuku, daleko od nje.
– Ne idi! Ima još toliko mnogo mene, još toliko toga želim da čuješ!
Počela je da bledi. Njene plave oči, zidovi i bela tkanina sa taburea. Stvarnost se topila i slivala, a ispod je ostajala samo tama, crni mrak. Stajao je u barici sveta. Da je pomislio da sanja, možda ne bi u sve ovo verovao, ali bio je prilično siguran da je još uvek budan. Naučio je, jedne nedelje prošlog leta kada mu je bilo zasita dosadno, kako da razlikuje stvarnost od snova. I sada mu se to činilo kao izuzetno pametno utrošeno vreme. Gledao je u tamu, i kada se neko vreme ništa nije desilo, počeo je da hoda. Gazio je kroz baricu svog sveta i pitao se da li je ovde sam. Posle nekog vremena, dvadesetak minuta ili nekoliko godina, sreo je starca, sa velikom bradom i štapom od tamnog drveta. Nije mu padalo na pamet da progovori prvi, a starac se osmehivao. Ali bilo je jače od njega.
– Ovo u čemu stojimo…?
– Da, da, jeste. Ne brinem… Oprosti, valjda bi trebalo da kažem ne brini. A i nema potrebe da se izvinjavam na svojim greškama sebi.
– Šta?
Njegovo lice je takođe govorilo, jednostavno, šta. Starac se sada još više osmehnuo.
– Znaš, nije ni bitno. Desila se mala greška, i niko od nas se neće sećati ovoga uskoro. Možda neke druge verzije nas. Zapravo, to je vrlo verovatno, ali ne treba nas da brine nešto tako nebitno, zar ne? Moram da rešim ovo što pre, možda se sve ovo dešava jer pričam previše priča, i ljudi nas traže. Stalno se ponavlja, svake godine u isto vreme. No, vreme je da odem. Zašto još uvek nije…
– Starče…
– Ah, evo ga. Pa, bilo je lepo ponovo te upoznati. Pretpostavljam da je za naše verzije nas ovo zbogom…
Stajao je naslonjen na veliki sims svog prozora, sa koga je već neko vreme farba otpadala u delićima, posebno onih dana kada je padala kiša. Razmišljao je kako bi bilo lepo večeras, i uopšte, imati terasu. I kako je čudno što oseća tako jak déjà vu dok o tome razmišlja…
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
