Koja je lepo i nadahnuto govorila ne zato da slaže vas, nego da sebi naslika privlačnu iluziju, koja ostavlja utisak ozbiljnosti, utisak da je nešto učinjeno.
Ljudi se često veoma inspirisano služe rečima, lažući sebe. Ako govore naglas, ne mora da znači da baš imaju nameru da lažu i vas.
Samo hoće da čuju sebe, sviđa im se kako ubedljivo zvuče. Tome mogu da poveruju. A onda ih vi prozovete i tražite da delima potvrde svoje reči.
Pitate, hoćemo li prvo da se verimo, ili kažete hajde da sutra odemo da pogledamo prstenje, zakažemo venčanje, naručimo pozivnice. Ili, našla sam venčanicu, idem sutra da je probam, hoćeš sa mnom?
I to ne govorite zato što ste uvereni da imate zajedničke planove, nego zato da ga iznervirate. Da isterate one skrivene, neprijatne, istinite reči, za koje znate da će ih izgovoriti, ako ga dovoljno uplašite.
Jer znate sa kim imate posla. Morate znati. Samo se preslišajte. Šta je sve do sada učinio za vas. I koliko je to bilo zato da bi mogao da se pozove na to što je učinio, kad ga prozovete na ono što znate da neće učiniti.
Ili ga lepo opet napijte i odvedite pred matičara. Koliko da se uverite da je pijanstvo samo bedan izgovor. Jer, akcija će ga otrezniti.
Akcija uvek otrezni. Od svake vrste opijenosti.
A ako imamo posla sa rečitim lažovima, češće treba da se treznimo.
