– Sada, stegni srce i zube!
Svako treba da ima neki svoj brod.
Da može da zaplovi, usidri se, isplovi, otplovi…
Brod na suvom.
Brod koji plovi uzbrdo kroz oluju svemira.
Brod borac!
Najmanje skretanje, vetar u jedra, bedra i leđa, može nas popeti na vrh talasa ili baciti na dno.
Jednostavno je i lako.
To su ti principi življenja.
Kao cena življenja.
Primenjena umetnost života.
Bez šminke, trepavica, bez ukrasnog papira i provučene crvene trake.
Koliko puta na godišnjem, mesečnom, a nije retko i na dnevnom nivou poželimo da počnemo novi život?
Da spalimo stare fotografije i pisma, da se obračunamo sa prošlošću, da bacimo sve što nas podseća i opterećuje, da raskrstimo, podvučemo crtu i počnemo iznova.
Da dokažemo sebi da smo živi, više nego ikad.
Ili tek samo da smo živi.
– Da li je ok uzeti ono što hoćeš samo zato što ti treba ili zato što ti se sviđa?
Odnosi u kojima dominira pitanje: da li je to nešto, šta, išta?
Mi nismo prijatelji.
Mi nismo ništa.
A, opet.
To stoji tu!
– Stvarno sam posebno talentovana za nemoguće veze!
Nemoguću i našu priču u kojoj on je on, a ja sam ja.
Svi pravimo gluposti.
Grešimo.
To nije važno.
Važno je ono što se događa posle.
Da li odlučimo da ostanemo ili da pobegnemo?
Samouverenost koja uvek i po pravilu negde nestaje.
Definitivno ima nešto i u ljudskosti, bliskosti, nije sve u seksu i novcu.
Seks je osećaj, govor tela, čežnja i strast, a ne način ponašanja.
Posedovanje nije jedina čežnja, koju treba da osetimo u životu i glupi rezon, da samo ako posedujemo nešto i nekog, onda smo voljeni.
Više novca znači više mogućnosti za posedovanjem, bilo čega.
Posedovanje ljubavi ne samo od jedne, već od što je moguće više osoba ili samo posedovanje ljudi.
Dosta robovlasnički zvuči.
Tako i izgleda.
I nesrećno.
I prazno.
– Novac ne ume da voli i sreća nema nikakave veze sa novcem.
Razlika između horizontale materijalnog i vertikale duhovnog, je svakim danom sve veća i očiglednija.
Najbolje bi bilo da svako ostane u svom svetu.
Srećan i sam.
I ja, pre svih.
Srećna i sama i svoja.
Sreća podrazumeva sigurnost, izjednačena je s njom.
– Meni to nije dovoljno?
Sreća?!
To su samo trenuci.
Ponekad je skupa, i zavisi od toga koliko smo spremni da se odreknemo udobnosti i sigurnosti.
Sloboda je pitanje duha i podrazumeva nepripadanje.
Verujem da je ne čine materijalne stvari, već potraga za smislom.
Verujem u velika dela, imam svoje iluzije, potrebu da živim – hrabro.
Da budem slobodna, da ne pripadam nikome, da imam svoj stav…
Ako žena ne pripada nikome, ako je slobodna, obično joj se prilepi dijagnoza i etiketa.
– Ne pripadam.
To je jako teško, proći kroz život, a ne pripadati.
Nikome.
Nekome.
Kome?
Koliko još dugo?
I da li je moguće?
Sama…
Ne možeš večno biti sam.
Nije prirodno, ni dobro.
Ni moguće.
Jedna greška vuče drugu.
– Ili je dovoljna samo jedna greška?
Pogled preko ramena kao ironija sudbine.
Svi neuspesi u životu su kao priprema za susret sa nekim novim, budućim, idealnim.
Predosećaj ili…
Istančan osećaj koji imaju samo ranjeni ljudi.
Osećaj opasnosti koji nosi težinu preživljenog bola.
Sruši zidove.
Ja svoje rušim.
Sve ostalo je…
Ostalo.
Glupo ponašanje glupih ljudi.
Udružene povređene sujete.
Izdaje.
Potezi očajnika.
Stalno izazivanje, dokazivanje…
Verbalno i fizički.
Ljubav i strast, ne samo prema drugoj osobi, nego prema životu, jedino je što nam zaista omogućava da se osetimo srećnim.
Uspavani smo i ukopani u zamci iz koje jedino ljubav može da nas isplete.
Kao zakon dramaturgije, preslikan iz života.
Kao pritisak na delete u memoriji igranja životom.
Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač, kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela, više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.
