Ima muškaraca koje nije zgodno ispratiti iz naših života lepom slikom. Kažu da sve umetnosti, pa i sam kosmos, potiču iz prvobitne slike. Da se ne bi vratio, ispratite ga, recimo, cepanjem njegovih “generalija”, što bi babe rekle. Lična karta, vozačka dozvola, pasoš, diploma, viza, useljenička viza, osiguranje, vlasnički list itd. Samo predlažem. Nisam nasilna, mada su mi suze krenule od ushićenja kada sam čula jednu priču o agresivnijem rastanku.
On je Filip. Nju smo zvali Lujka. Dobila je nadimak zasluženo. Bila je naporna do konvulzija i dobra kao hleb. Lepotu da ne spominjem. Ona se podrazumeva. Dakle, Lujka beše iz fine kuće, kratko rečeno. Otac čuveni zanatlija, majka domaćica. Najlepša žena u kraju. A to što je ona bila pametno dete i đak koji pobeđuje na svim takmičenjima vezanim za umne sposobnosti, to je posebna priča.
Sretnem ja nju onih posleratnih godina, baš kod naše pijace. Dugo je nisam videla. Bila je kod tetke u Americi. Sad, pričalo se da je duševno stradala tamo, ali ja se nisam dala ubediti dok se sama ne uverim. Kad sam je videla, ono stvarno. Devojka poludela, doslovno. Smršala do kostura, izgubila osećaj za razumno odevanje i šminkanje, ofucala joj se griva. Kosa joj je bila tačno to što napisah, griva. Odjednom je gotovo ćelava, nauljena od glave do peta i ogrnuta u neku američku amboliju, navodno, bundu. Skandal, na šta cura liči! Kao da si je umazao kilogramom Nivea pomade. Pola srpski, pola engleski govori. Povremeno neki deo priče proguta, pa moraš da joj čitaš misli. Tuga. Ta tetka koja joj je ponudila boravak tokom rata nije vodila butik u Čikagu kako je rekla, već vešeraj. Ko bi se tome nadao? Pošalješ jedru devojku u svet da je izbaviš od ratne depresije, a vrati se leš spržen antidepresivima.
Nekad čovek prosto mora da zatvori oči i izgura život kakav god bio. Ionako ćemo svi jednom da pocrkamo. Ovo, da ćemo svi da pomremo i, kako da nimalo elegantno ispratim muškog parazita, naučila sam od nje.
Sretnem je opet kroz godinu dana. Malo se popunila, dobila neki kilogram, ipak nikako da skine onu amboliju i pomadu. Istina, smanjila je nepovezanu priču, ali zato joj se pojačalo nekontrolisano kolutanje očiju. Uglavnom, upoznala je tog Filipa nedavno i udaje se za njega čim on završi fakultet. On je student medicine iz pasivnijeg kraja grada. Jebiga, teško parkira automobil u tom socijalnom naselju. Sve su zgrade iste. Kad pronađe njegovu stambenu jedinicu, sve joj krene u životu. Svi je vole: on, njegovi roditelji, njegov komšiluk, njegova familija. I svi dolaze kod njenih na ručak preko godine, a leti idu u banju i na more. Gde god joj roditelji imaju nekretnine, oni hoće da idu. Ne prave pitanje. Kad on diplomira, venčaće se.
Onda sam počela sve češće da je viđam oko pijace. Trudila se i preko nedelje da brine o Filipu i njegovoj porodici. Nemaju ljudi, a njeni imaju svega, tako da ona kupi šta im treba i samo se odveze da im to odnese. Ponekad i kuva. Mnogo su mu stari roditelji, iako su mladi. Zato što nisu imali lagodan život kao njeni, objašnjava mi ona glatko, dok se nateže oko kvaliteta sa prodavačicom spanaća. Filipu treba gvožđe, sprema diplomski.
Muškarci često nemaju smisla za detalje, tako da moraš da kružiš oko njih kao u Luna parku. Napokon se zaintrigirao i zagledao u nju pomno, tačnije u lepezu od njegove papirologije kojom je ’ladila lice i još jedan organ (da ne preciziram sad)
Kad sam je sledeći put srela maskara joj je curila na vrućini, iako je napokon amboliju zamenila lakom tunikom sa leopardovim printom. Pokušavala je naslepo da namaže karmin ciklama boje u ribarnici. U jednom trenutku preotela je nož prodavcu i pošto joj je poslužio kao ogledalo da nanese ruž, okrenula je vešto oštricu ka ribljoj glavi. Udarac joj beše neverovatno jak za tako krhku devojku. Odvojila joj je glavu iz prve. Dok se šef radnje borio za prevlast oko noža sa njom, a zgranuti prodavac gledao gde je odletela riblja glava, ona se okrete ka meni i reče nešto od čega su mi se noge oduzele. Razgovarala je sa mojom majkom. Dum!, odzvoniše baš tako njene reči u mojim ušima. Tačno sam znala. Moja mati joj je dala savet. Au! Napeto sam iščekivala da me prosvetli, ali izbaciše nas iz ribarnice, te produžismo do sledećeg ribljeg butika da nabavimo fosfor za Filipov mozak. Čovek je na specijalizaciji, mora ribu da jede. Zbilja? Kako vreme leti, kao da je juče počela da se zabavlja sa njim, a ono prošlo pet godina. Ko bi rekao?
Moja majka joj je poverila nešto korisno, priča ona u hodu. Objasniće mi čim savladamo nakrivo nasađenog šegrta u narednoj prodavnici. Dok sam držala njene plastične, fluorescentne, priveske – gajtane, ona tiho prošapta: “Kome si čistačica – nikad žena”. Tu se ja pobunim momentalno, prepoznavši odmah maslo moje majke i navedem joj pet-šest antologijskih razvoda u Holivudu i našem kraju grada kojima su kumovale kućne pomoćnice i dadilje. Na to ona meni zazvecka ispred nosa ključevima teatralno: “Sestro, one su u te kombinacije upale profesionalno, razumeš!” Klimnuh glavom, iako tada nisam razumela.
Filip je bio na kuvanoj hrani, taman onoliko koliko je njoj trebalo da ga “dilituje”. Prvo je ušla u sukob sa njegovim tatom. Posvađali su se oko kolica za bebe. Taj “drski čiča” jedva čeka da dobije unuka. Voziće ga po parku samo u italijanskim kolicima. Kada je počela temeljnije da se raspituje za Italiju, tj. “Chicco” kolica, Filipov otac reče da ih kupi ona ili njeni roditelji. Pa neće valjda on?! Onda smo napokon sele da popijemo kafu u “Vltavi”. Izložila mi je detaljno svoj plan. Prati ga i špijunira oko godinu dana. Tražio je iseljeničku vizu u tajnosti. Planira da joj pobegne pošto je iskoristio emocionalno, seksualno, materijalno i psihički. Ne samo što mu je preko veze smestila u Kanadskoj ambasadi da ne može da ode nego hoće da se dočepa i njegove dokumentacije i da je pred njim pocepa. Ali, prvo će da mu spremi zimnicu.
I tako… Jednog dana kada se Filip zaigrao s loptom sela je u automobil i odvozala par krugova. Muškarci često nemaju smisla za detalje, tako da moraš da kružiš oko njih kao u Luna parku. Napokon se zaintrigirao i zagledao u nju pomno, tačnije u lepezu od njegove papirologije kojom je ’ladila lice i još jedan organ (da ne preciziram sad). Gotovo, sledi cepanje do tančina. Začas posla mu je od budućnosti napravila konfete. Delete!
“Kojoj zemlji treba lik koji ni iseljeničke papire ne može da sačuva? Uostalom, čim nije otišao, verovatno nije ni trebalo da ide”, dovršava ona svoju priču dok stojimo i kupujemo novogodišnje jelke na pijaci. Iz kola crnogorske registracije nervozno svira markantan čovek. “Neki histerik”, primećuje mirno i bira najskuplji bor koji će radnici odneti na datu adresu. Ćutim. Ne smem ništa da pitam, ali adresa nije njena. Ona me tako zbunjenu udara u rame pravim gajtanima. Plastični su joj se isuviše mrsili. Smeje se i završava priču, insistirajuću na naravoučeniju. Meni baš i nije do toga. Ne sviđa mi se mračna faca onog tipa za volanom.
“Ne brini, trubi zato što me obožava. Ne može bez mene ni dva minuta. Po ceo dan me vozi. Kola su mi se pokvarila, ali nema veze. Nigde ne žurim. Juče je uzeo ženu da nam kuva, malokrvna sam. Inače, kuvao je on.” Okrećem se oko svoje ose, sumnjičavo analiziram namrštenog Crnogorca u džipu. Ne verujem joj nijednu reč. Ona me lagano ispravlja i usmerava na drugu stranu: “Ne taj, onaj tamo”. Bojažljivo proučavam lepuškastog, proćelavog advokata. Nemam reči. Moja majka je oduvek želela za advokata da se uda. Kad već nije ona, a ono ima pravde. Udade se Lujka iz nehata. “Ni kuću mu usisala nisam, a već smo bili u Veneciji na medenom mesecu, zamisli?” Čudim se ja, čudi se i žena koja prodaje novogodišnje ukrase. Stojimo tako i gledamo u srećnog muškarca prenatrpanog kućnim i poslovnim obavezama. Lujka odlazi lagano, kao u festivalskoj šansoni, onako, “na krilima vetra”. Mi ostajemo da blenemo za njom, ali ne bez posledica. Barem ne ja.
900 sati rada i tri godine apsolutne posvećenosti. Šta ti je metafizika u književnosti! Raširi se kao karcinom. Metastazirale mi sve internet stranice. Morala sam da potegnem opciju delete. Mogućnost da se izbisano (čitaj: izbrisani) vrati, ne postoji.
U to ime, živeli!
Slavica Trajković misli da su reči najlepši i najopasniji poklon koji je Bog dao čoveku i zato se često plaši sopstvenih knjiga. Majka je trojice mladića i strastveni kolekcionar ostavljenih mačića. Veruje da su skromnost i umerenost osobine elite.
