Um skladišti informacije vezujući ih za naš psihološki i emotivni sadržaj. Za trenutke i događaje, osećanja tuge i radosti, straha, neizvesnosti, uzbuđenja, olakšanja… Nijedna zapamćena informacija nije ostala nepovezana, neintegrisana u naš unutrašnji život.
Šta je dakle, ono što zaboravljamo?
Eh, nikada ono što bismo hteli da zaboravimo. A ponekad je to ono što se trudimo da zapamtimo, ali iz nekog razloga, takva informacija ne uspeva da se integriše. Recimo brojevi. Datumi, telefoni, godišta, vreme, cene. Ljudi često ne pamte brojeve, ali ako su vrlo ekonomični i ponosni na svoju veštinu da uštede i pronađu odgovarajuće proizvode i usluge po najmanjoj ceni, oni će tačno znati koliko nešto košta. Iako cifra nije okrugla.
Ja ću morati da se preslišam vizuelno. Da se setim koliko je para bilo u novčaniku kad sam kupovala cigare, jer te pare su bile kusur od hiljadarke. E pa, hiljadu minus kusur i toliko je koštala ta pečenica na akciji. Ali taj minus ćeš morati sam da izračunaš.
Mozak traži zaobilazni način da nadoknadi prazninu u neposrednoj memoriji. Koristi inteligenciju za nešto, za šta drugima služi pamćenje.
Postoje ljudi koji imaju enciklopedijsku memoriju, iz koje nikada ništa ne brišu, samo dodaju i proširuju kapacitete memorije.
Pamte datume koncerata, kao i imena i biografije članova benda. A na isti način prate i fudbal. I svetske političke i ekonomske tokove.
Imaju komletan uvid u duh vremena, koji za mene predstavlja maglovito i vrtoglavo urušavanje vrednosti koje su nekada bile blistave i neprikosnovene.
Svaka informacija je negde uskladištena. Osim onih koje nikada niste upamtili, ni na kratko. Tu su i one koje hoćete da obrišete.
Ono što ja osećam kao gubitak, praćen bolom u grudima i stezanjem u grlu, lošim predosećanjem i blagom dezorijentisanošću, dakle ono od čega ja bolujem na čisto emotivnom nivou, oni istresu integrisano i potkrepljeno istorijskim, političkim i ekonomskim činjenicama, koje su ne samo pratile, nego i podržale pojavu Pinka i Granda, Velikog brata i ostalih masovnih kulturnih konstrukcija, sa čijih skela sam pala i poginula.
Analitični umovi lako skladište ono što je u domenu njihovog interesovanja, a ako su im interesovanja široka, dopuniće moju unutrašnju perspektivu na veoma uzbudljiv način.
Za mene uzbudljiv. Jer se divim radu njihovih mozgova. Moj radi potpuno drugačije, oslanja se na intuiciju, osećanja i predosećanja, bleskove svesnosti o stvarima na koje nisam želela da obratim pažnju, razumevanje suštine stvari koje me suštinski ne zanimaju. I zato možemo da razgovaramo i to ne tako što razmenjujemo informacije, nego da stvarno razgovaramo. Ono što ja pokupim s površine, ne razmišljajući, neko ima uredno spakovano u precizno označen folder. I onda neke stvari čujem prvi put, iako su mi spoznajno poznate. A neke vadim iz kante za otpatke. I shvatam da delete zapravo ne radi. Ništa se ne zaboravlja, samo je potrebna prava stimulacija u pravom trenutku.
Često mi ljudi pričaju stvari koje uopšte ne želim da znam, ni da zapamtim, i stalno klikćem taj delete. Ali to samo znači da informacije odlažem u otpad, u spam i da će ih adekvatni okidač izvući napolje, bez moje volje.
Ali zato se rado bavim čitanjem između redova raspoloženja i neraspoloženja, strahova i nadanja, istina i iluzija.
Nije da ću ikada naučiti da popakujem u foldere i sortiram prema nekakvom indeksu, ali moj um i tako ne razume liste, tabele i popise.
Ako mi zatrebaju, potražiću ih u Recycle Binu.
