Nedavno objavljen klip na Youtube, koji već ima milione viđenja i desetine hiljada sviđanja i hiljade nesviđanja, stavio je Diznijeve princeze i prinčeve u realne situacije. I tu je kraj bajci.
Primetili ste da je princeza jedna ista cura, a prinčevi se smenjuju.
Ah, to je zato što je to zaista tako. Iskonska potreba svake žene, staće u samo jedan lik, a to što se oni smenjuju i ni jedan ne valja, iskonska je karikatura iskonske potrebe, iskonske žene.
Ah, emotivno nezavisna, koja sama donosi odluke, koju niko ne preslišava i niko joj ne naređuje. Ona ne trpi nedorasle i siledžije i ne udomljava beskućnike. A na kraju, kad se ispostavi da neke od prinčeva zapravo više privlače drugi prinčevi, odluči se za kvalitetnu samoću, jer je to izgleda jedini način da joj niko ne komplikuje život.
Vreme je da se Dizni poduhvati rimejkova. Temeljno. Počev od priče. Ali izgleda da su u Dizniju to već shvatili, kad su snimili film o Grdani. Sad samo neka nastave. Snežana, patuljci, zla maćeha, ogledalo – uuuu, šta sve tu može da se razotkrije! Maćeha sigurno ima neku nesrećnu priču iza sebe, kad je toliko nesigurna i mrzi pastorku zbog lepote, iako je žena u najboljim godinama, moćna i imućna. Pa onda ti siroti muževi, što kad im umru njihove dobre žene, koje im rode lepe ćerke, ožene se nekim koristoljubivim oštrokonđama, a bogami i vešticama. Da li to, pored ostalog, znači i da vešticama ne preostaje ništa osim naivnih, vrednih, dosadnih i tupavih muškaraca, koje će što pre upokojiti, da im ne smetaju?
Maćehe i veštice su milfovi, zrele žene na vrhuncu moći, koje bedno padaju u svojim izborima muškaraca. Jer, da se nisu udale za dosadne udovce, ne bi se ni sukobile sa njihovim kćerima.
O svakom negativnom liku iz neke bajke, može da se ispriča koješta interesantno sa čim ćemo moći da se identifikujemo vrlo lako, jer ćemo prepoznati sebe, pepeljuge, veštice, čerke i maćehe, ili naše smotane prinčeve, tatine sinove na meti sponzoruša, slabiće i nedorečene gejeve. Ali, o čemu ćemo onda da maštamo?
Ako se otreznimo toliko da ni u jednom muškarcu ne prepoznajemo prinčevski sjaj, ili čak toliko da potpuno prestanemo da tražimo bilo kakvu prinčevsku i vitešku plemenitost od muškaraca, hoćemo li sve postati zle veštice?
Naivne devojčice, bogme šesnaestogodišnjakinje, sudeći po princezi Aurori, koje se drže svoje naivnosti i vere u čuda iako im život nameće teška iskušenja, bivaju nagrađene dolaskom svog princa.
I nama onda ostaju šablonske uloge prekaljenih matorki, koje su prinčeve ostavile negde u prošlim životima.
A nama ostaje i sloboda da izmislimo sopstvene priče. I napišemo scenarija za filmove. Sa srećnim vešticama i dobrim maćehama.
