Deluje kao da opisujete isti osećaj, ali ne, razlika je suptilna i izvesna – izmicanje tla je urušavanje onoga što ste već izgradili, na čemu ste čvrsto stajali (ili ste barem tako mislili) i na čemu ste zasnivali svoj životni pravac, svoje planove, namere, nade, želje i očekivanja. Dok osećaj rušenja sveta opisuje baš tu kulu od karata, koja je stvorena u mašti, koja predstavlja vaše ciljeve i ostvarenje želja i očekivanja, svetionik prema kome ste se upravljali i orijentisali sa mesta na kome se nalazite. Rušenje sveta je rušenje budućnosti, zbog čega ostajete dezorijentisani, ošamućeni, sa osećanjem da je sve besmisleno i da nemate i ne znate kuda biste dalje mogli da krenete.
Dok vas sile potrošene prošlosti i neostvarive budućnosti guraju istovremeno iz oba smera, otvaraju vam tlo pod nogama i obrušavaju kupole neizgrađenih čardaka na vašu glavu i dok vi osećate kako život pokušava da vam slomi kičmu, doživljavate jedinstven osećaj – nalazite se tako pritešnjeni u sadašnjosti, da uopšte nemate kud. I to je ono što je dobro. Jer, dok ste tu gde jeste, možete blisko da se suočite sa svim onim što je prestalo i što nikad neće ni početi da postoji.
Naravno da to nećete moći po kratkom postupku, da ćete morati da procesuirate, kopate dublje po sebi, suočavate se sa bolnim i bolnijim osećanjima, ali kada jednom prestanete da letite od žaljenja za prošlošću do žaljenja zbog budućnosti kao ping-pong loptica, shvatićete dragocene mogućnosti koje vam daje sadašnjost.
Da biste se fokusirali i ukorenili u sadašnjost, morate otpustiti prošlost i budućnost – prihvatite sva osećanja koja se pojavljuju, žalite, tugujte, strahujte, tripujte, dok to ne potrošite i dok se ne očistite od kajanja i žaljenja. A tada stvari već izgledaju sasvim drugačije, jer se vaša perspektiva promenila – uzemljenje u sadašnosti dopušta duhu i misli da se uzdignu koliko god je moguće visoko, bez straha da će se “otkačiti” i zauvek odleteti.
Naslovna fotografija: instagram.com/minimalstreetstyle/
Brankica Milošević
