Kad se desi da čujete kako neka osoba koju znate kao vedru i nasmejanu, ima ličnih problema i bori se sa depresivnim stanje, ne možete da povežete tu informaciju sa njom i čudite se – pa zar je moguće, ona je uvek tako prijatna i komunikativna i nasmejana, baš deluje kao jedna zadovoljna osoba, šta li je njoj moglo da kvrcne u glavi?!
A svima nam kvrcne po nekad, samo se neko brže spoji, a neko ostane u kratkom spoju i nikad se ponovo ne poveže sa sobom do kraja. Ta pukotina je mesto kroz koju nadiru nesvesni psihološki sadržaji, nekontrolisane emocije i crne misli i bacaju nas u bedak.
Da možemo depresivne osobe da prepoznamo po tome što im crni oblak visi nad glavom, što izgledaju izgubljeno, namršteno, bezvoljno, kreću se kao zombiji, kad bismo mogli da vidimo spolja njihovu izolaciju od realnosti, potonuće u beznadežnost unutrašnjeg sveta, očaj i ogorčenje, tu sliku nikako ne bismo mogli da povežemo sa mnogim nasmejanim licima oko kojih bi se vrtela.
Ne pate svi na isti način, ne raduju se svi na isti način, ne pokazuju – i ne kriju osećanja – svi na isti način. Fenomen nasmejane depresije možda nije uobičajen, ali zato je fenomen površnog doživljavanja drugih ljudi i naše sklonosti da se nikada i ne zapitamo šta se krije iza nečije fasade, a kamoli da pogledamo malo dublje, opšta pojava.
Ima ljudi koji sa puno poleta i ubedljivosti odgovaraju “dobro sam, super” na pitanje “kako si” i to su oni isti koji će vam zatim ležerno ispričati kako u poslednje vreme pate od nesanice, a eto imaju i nekih problema na poslu ili u porodici, pa su malo posetili lekara i sada imaju terapiju i već se mnogo bolje osećaju.
