Prazan papir. To je sve što mi je potrebno da oživim sećanja. To je prokletstvo i dar. Kad mi nedostaješ, uzmem olovku, papir i stvorim te od slova, reči, rečenica. Teraš me da pišem svaki dan. Sećanje se poput snimka premotava do trenutka kada sam te upoznala.
Tvoje ruke mi prolaze kroz kosu, grle me. Gledaš me kao da sam jedina devojka tu i tada. Izvini što sam otišla, nisam htela. Znam da znaš. Ludost je otići, ali nikad nisam bila na strani normalnih.
Oprosti, nisam želela. Jedan pametan mladić ukazao mi je na činjenicu da ne možemo da isplaniramo ni sledećih 10 sekundi, a kamoli nešto duže. U pravu je, shvatila sam to sa tobom. Trebalo je da čuvam bolje svoje sekunde, ali ne, razmetala sam se njima i prepuštala ih osobama koje ih nisu zaslužile. Sada su mi ti snimci sećanja beskorisni. A onih sa tobom, nažalost, nemam dovoljno. Ove sekunde u kojima te oživljavam, kada sediš prekoputa mene u plavoj majici i smešiš mi se pomalo stidljivo kao dečak, jer pišem o tebi, za tebe su od neprocenjive vrednosti. I dok ispisujem ove stranice, proživljene i one, nažalost, druge, koje su plod mašte, a volela bih da nisu – ti si tu. Ne ideš nikuda. Ne spominjemo više viđanja vikendima, duga putovanja, granice, stanice. Ništa. Ti si tu, ja sam tamo, ali zajedno smo.
Ne brini, čuvam pažljivo tvojih 10 sekundi
Gurnuo si me do ivice osećanja, pa me vezao za sebe da ne padnem preko. To nikome do sada nije uspelo. Maštam šta smo sve mogli da ostvarimo. Pišem o našim željama. Ispunjavam ih.
Meni je ovde lepo, ne brini. Oblaci su divni, želim da ih vidiš, ali se nadam da to neće biti uskoro. Nije još došao red na tvojih 10 sekundi. Gledam te, čuvam te, znam koliko patiš, nemoj, ovde nikada nije tužno ni loše. Videćeš kada dođeš.
Kad bi mogao da čitaš ovo, rekla bih ti da mi je žao što nikada nisam izgovorila dve reči koje se sastoje od sedam slova. Pisaću ti, čuvaću, oživljavaću te, kad već sebe ne mogu. Nažalost, od mene je ostao samo duh uspomena, sećanja. Samo sam snimak zarobljen u računaru.
Sad znam da to što su nas granice naših država razdvajale nije ništa u poređenju sa ovom barijerom svetova. Sve bih dala da ti još jednom osetim kožu, a ne papir pod jagodicama.
Ne brini, čuvam pažljivo tvojih 10 sekundi.
Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, muzike, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vlada Georgieva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste.
