Magla obavija grad. Možda sakriva, a možda i otkriva. Negde mislim da ipak otkriva. Nešto se namestilo da grune kao provala oblaka, samo neće kiša padati, padaće laži, tuđe obmane, vaše iskreno zaluđeno poverenje. A kada padne… užas od saznanja, olakšanje za dušu za one što su bili slepi!
Kolike guske trebate biti da verujete muškarcu da vas voli, ako je oženjen? Hajde, priznajte.
Slušajte sledeću priču. Možda se pronađete negde, a možda pronađete nekoga svoga.
Divna nežnost, prema potrebi. Još lepša strast, divlja i uzbuđujuća, ali izgleda samo strast. Planovi, ali vaši. Njegovih nema i neće ih ni biti. On planira u drugom krevetu, sa drugom ženom, na drugom kraju grada. Slavite svoj uspeh, njega nema. On slavi ko zna čiji uspeh. Vi mu ne zamerate, puštate ga da se pojavi mesec dana kasnije sa flašom pića i odvede vas na ručak, misleći da je učinio ne znam kakvo delo. Vi, zamazanih očiju, nesrećni i slepi srcem, a on miran. Još jednom je uspeo u svojoj obmani.
Dolazi kod vas za vreme službenog odsustva. Pomišljate kako je divno imati ga tako pažljivog pored sebe, kako je poseban, kako divno voli, kako je sve njegovo vaše. Ma daj, ne serite… To su gluposti. On je tu jer mu se ukazala prilika za nečim drugačijim, za nečim novim, a ništa drugo. Ne planira on da ostane kraj vas; čim udovolji svojoj telesnoj potrebi nestaće, odjurice kući i glumiti pokajnika muža. Leći će sa ženom u krevet i praviti se da je umoran, da je sve super.
Vi želite još? Znam. Sigurna sam. Vi želite dete? Život sa njim? Šta još želite? Nećete dobiti ništa. Čim mu to kažete, usraće se i pobeći, odmah da vam kažem. Nema ničega za vas. Samo seks, priča usput (ali njegova, ne vaša, jer vi niste bitni), ciljevi kako da ostvari svoje ambicije i kako da se što bolje pozicionira tamo gde je zamislio da treba. Ma dajte, a vi budite ćurka pa mu kao pomažite, ma kako da ne. Može da se jebe što se vas tiče, ali na drugom mestu.
Rođendan. Njegov, naravno. Planirate kako ćete da ga iznenadite, da ga odvedete na večeru makar dan pre ili dan posle. Naravno da nećete, on večera kući, sa ženom i decom i porodicom. Ne sa vama. Nikad i neće. On ne sme da pomeri pogled dalje od svog stola, koliko god da odaje utisak da to radi verno i godinu, dve, tri varajući ženu. Ma sere i vama i njoj.
Kad te prošlost pozove, ne odazivaj se. Nema ništa da ti kaže novo
I onda vi odlučite hajde da mu kupim cipele, uvek ono što treba, što on želi, gitara, snovi, posao, roman od života, strast i nežnost, ceo svet na dlanu za njega, da ga obradujete, to mu nedostaje, to je ono što mu treba, neke fine, italijanske, lepe, sa stilom. I usudite se da to poželite, da to obistinite, donekle, naravno. Nema vremena, nema kada, nema toga što on želi, ma ni ne viđate ga. Nema veze, razumete vi to, ispišete čestitku na računu, sa potpisom koji niko ne vidi, ni on, ni žena (njoj verovatno kaže to si mi ti kupila za rođendan, ljubavi moja), ni majka, samo vi znate. I puuf, eno ga sa ženom, obučenom kao papagaj u sve dugine boje, ulazi u radnju da bira cipele. A vi? Prolazite slučajno pored iste te radnje i vidite njih dvoje i ne deluju vam baš kao neki nesrećan par i on kao muškarac koji toliko kuka na istu tu ženu da je luda, bezobrazna, da ne vodi računa o njemu, deci, da mu ne pegla veš, da viče, galami, da nema seksa… Hmm… meni deluju kao da baš upravo imaju seksa i više nego što odaju utisak, kao da sasvim lepo žive, sasvim lepo se slažu, kao i svaki drugi par, uz poneko nerazumevanje i slično. Zanimljivo… Kroz izlog radnje gledate kako provala oblaka kreće i to pravo vama u lice i odlučite da se sklonite i od njega, lažovčine i manipulatora, i od nje, sirotice koja ne ume ni boje da sklopi kada se oblači (i prosto ne verujete da je taj čovek plakao sedeći na vašem podu, grleći vas do ludila), a od slepila sa kim bira cipele i šeta ruku pod ruku ne vidi da je ispala budala veća nego što postoji u gradu trenutno. Ima još jedna budala, zar ne? I vi ste ispali budala. Nije da niste.
I šta ćete onda?
Ništa. Odlučili ste da pustite bombu da se rasprsne nad gradom, da uklonite prljave tragove tuđih neistina, a onda lepo da mu zalupite vrata na sve strane i da zaboravi sve izvore koje je crpeo svojim šarmom. I fizičke, i emotivne, i političke, i manipulatorske, sve!
Treba li vam još nešto?
Hoćete da vam dam još koji primer da shvatite šta su danas muškarci i veze? Koliko može da vas voli olinjali lisac iz kraja koji pritom ima ženu, decu, pakete koje krije odavno? Nisam sigurna da može. Štaviše, sigurna sam da ste vi voleli iskreno, do kraja, verno, davali sve svoje, verovali, bili tu i nudili i nebo i zemlju, moguće i nemoguće i na kraju ispaštali toliko mnogo puta za mnoge situacije.
Koliko vam je trebalo da se razuverite? Mnogo, je l’ da? Sigurna sam u to.
Epilog: Došao je i njegov rođendan. Veče pre je otćutala sama sa sobom u tišini svoje gluposti, shvativši koliko mu ništa nije vredela, a koliko je on njoj vredeo. Nasmejala se ujutru, svesna da je dobila olakšanje na neki način, a i lekciju za ceo život. Poslala mu je poruku: “Srećan rođendan. Želim ti da budeš zdrav. Za ostalo ćeš ti sam da se pobrineš, u to sam se uverila. Ono što mogu ja da ispunim i što ti je poslednje od mene, uradiću nakon ove poruke. Sve najbolje!”
Odgovorio je kratko i hladno: “Hvala”, i tu se završila dugogodišnja agonija i njegove laži sve su stale u tu jednu reč. Nije pitao šta je to poslednje što će mu ispuniti, ali nije ni morao. Postaće svestan. To je poslednje što je dobio od nje, čuo od nje, poslednje što je ikad izustila, napisala, što je usmerila ka njemu. Nikad više dok je živa, zaklela se sebi, a sad je upravo i njemu to poželela za rođendan.
Imate li nešto da dodate? Možda nešto da zaboravite? Želite li nekome da zabiberite čorbu? Ne vredi, zabiberio je sam sebi, verujte mi. I šta onda? Ništa. Pustite budalu da ide kući, a vi uzmite sve od života što vam se pruža i bidite srećni i svesni da ste mnogo bolje prošli nego on. I ne zamerajte sebi, voleli ste, ljubav je ljubav, koliko god je neko kraj vas lagao i krao istu tu i nosio je kući drugoj ženi. Kada ona sazna da je ta ljubav laž i pripada nekome drugom, on će uveliko otpakivati svoje poklone života, a vi ga se više nećete ni sećati. Započnite svoj zaborav i obrišite sve ljude koji su vam naneli bol, gurali nos gde mu nije mesto; zauzmite svoje mesto u životu koje vam pripada i koje ste imali i ranije, okrenite leđa njemu i njegovim sranjima, dramama, lažnim tripovima i srčanim udarima u koje ste počeli sve više da sumnjate – bili su čista laž da bi vas naterao da ga sažaljevate, da vas izmanipuliše i da nađe izgovor da vas ostavi, jednostavno se okrenite i idite dalje. Da je valjalo ne bi se završilo, da je bilo iskreno ne bi se krevet delio na tri dela. Da je želeo vas ili samo nju, bio bi častan od početka. Zar ne? Šta još čekate? Nabacite crveni karmin, ešarpu, šešir, osmehnite se životu – jer vi ga imate, za razliku od njega, i krenite… Srećno!
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
