Živa slika u glavi: autobus ispred Sava Centra, krećem na ekskurziju sa kolegama sa fakulteta. Taman pre uključenja na autoput, onim zavijenim putem, pogled mi se zaustavlja na dve devojčice ispred obližnje zgrade. Lopta i njih dve. Dobacuju se, trčkaraju. Samo njih dve. Pogledam u drugaricu koja sedi do mene, i uhvatim njen pogled koji se zadržao na istoj slici: “Hah, i ti ih posmatraš. Sećaš se…” Osmehnu se ona: “Da. Nekad bilo, a kao da je juče. Čuj’ nas, kao da imamo 85 godina i rastajemo se od života. A, tek nam je 22.”
Zapravo, zastrašujuća je činjenica da je to slika koju je retkost videti danas – deca u parku, ispred zgrade, i igraju se kao deca. Kao što smo mi nekada. A to “nekada” je ustvari nedavno bilo. Sećam se, kada sam živela u drugom naselju, od svoje pete do sedme godine, imali smo park iza zgrade. Park je uvek bio prepun dece, različitih uzrasta, i svi smo se igrali. Uvek se čekalo na red za klackalicu ili ljuljašku. Mame su nas zvale sa prozora na ručak, ili su nam govorile u koliko sati da budemo kući. Baš malu dečicu su roditelji dovodili u park, a ja sam sa svojih šest, sedam godina uglavnom bila u parku sa drugaricama i drugovima, jer sam “velika”. Ko nije znao da gleda na sat, uvek je imao nekog starijeg u društvu da pita za vreme, kako ne bi kasnio na ručak.
Trčali smo, jurili, skakali, i uveče smo tako izmoreni spavali kao bebe. Valjali se u pesku, pravili kolače od blata, visili naglavačke sa drveća – i nekim čudom ostali živi, sa svim zubićima u vilici. Stalno su nam se helankice i pantalonice cepale na guzi zbog spuštanja niz tobogane, pa su mame ušivale to iznova i iznova, dokle god je to bilo moguće. I sada imam sliku mojih cvetnih helankica u glavi, bile su mi omiljene.
Međutim, pored zgrade je postojao nekakav betonski kanal niz koji je oticala voda kada pada kiša, i ja sam to procenila kao vrlo praktično mesto za igranje – spuštala sam se niz taj kanal kada je suvo, kao niz tobogan, i to u omiljenim cvetnim helankicama. Onda sam trčala kući da mi mama ušije helankice na guzi, pa sve ispočetka. Kada su se već potpuno izlizale i nije im bilo pomoći, mama je rekla da moramo da ih bacimo i da ćemo kupiti druge, i sećam se samo da sam rekla: “Zar ne može još nešto da se uradi?”. Ipak treba biti lepa seka na toboganu, ili bar betonskom kanalu. A, kamoli kada se prave kolači od blata. Molim lepo.
Danas u mom parkiću skoro i da nema dece. Kad god posetim staro naselje, pogledam parkić, i to se više ne da uporediti da vremenom od pre 15-tak godina. Ima dece, ali nije to to. Uglavnom budu roditelji sa ne tako malom decom, sede negde sa strane, a svako dete se igra samo za sebe. Ne trče, ne dozivaju se, ne igraju žmurke. Ostatak dece verovatno sedi za kompjuterom, ili čačka svoj mobilni telefon. Roditelji se prema deci, čini mi se, duže ponašaju kao prema bebama, a onda te bebice odjednom imaju dečka/ devojku. Kao da nema onog perioda “između”.
Deca su osigurana sa svih strana, imaju mobilne telefone, imaju štitnike i kacige za bicikl, voze se u kolima sa airbag-ovima, u posebnim sedištima, mame im ne daju da diraju ništa prljavo… Dok smo mi bez telefona bili napolju i igrali se, vozili BMX i “Poni” bicikle i bez štitnika ostali živi, roditelji nas vozili na zadnjem setištu automobila bez zaštitnih jastuka, a mi se valjali po sedištu za vreme vožnje, pa smo ipak tu i sada. Igrali smo se u pesku i blatu, pa nismo umrli od prljavštine.
Evo koje su bile naše igre i igračke…
Školice
Iscrtamo kredom igru na betonu, i skakućemo.
Lastiš
To smo mi devojčice igrale, lastiš su držale dve, tri ili četiri devojčice, ostale su preskakale uz razne pesmice.
Klikeri
Klikerima su se više igrali dečaci, mada ni devojčicama nije bilo strano, pravili su rupice u zemlji, pa sa određene udaljenosti su pokušavali da ubace kliker u rupicu, klikeri su se i sakupljali.
Hulahop ili obruč
Devojčicama je ovo bilo zanimljivije, ali i dečaci su pokušavali da vrte obruč oko struka.
Barbike
Uh, to smo baš volele mi devojčice, ako roditelji nisu imali novca, morali su nekako da zarade za bar jednu pravu Barbiku. Imale smo puno odeće za njih, a i šile smo im krpice… Sećam se moje kuhinje i trpezarije, kao i kreveta za Barbike koji je moj Gile (mačor) popiškio zato što mu nisam dala da prilazi Barbikama dok se igram sa drugaricama. Sada devojčice imaju neke glavate Bratz lutke.
Action Man i Transformersi
Dečaci su se igrali sa njima. A, naše Barbike su se uvek zaljubljivale u Action Man-a. Transformersi su bili malo roboti, malo automobili, po potrebi. Koliko vidim, sada je neki Ben 10 aktuelan.
Loptica skočica
Nešto što smo mi obožavali, a naši roditelji mrzeli. Ako smo bacali lopticu po kući, lomili smo i rušili sve pred sobom, i uz to ostavljali fleke po zidu, ali i modrice po našim malim telašcima. A, bile su tako zabavne, jer su potpuno ludački letele i odskakale svuda okolo, da to ni oko nije moglo da isprati. Roditelji su se uglavnom brinuli da ne ostanemo bez oka.
Tamagoči i Tetris
To su bili naši prvi susreti sa “tehnikom”. Tetris su nam krali mama i tata, a za Tamagočijem smo kukali kada nam ugine jer ga nismo hranili.
Kretino
To je ona budalasta igračka koju gnječiš i praviš joj različite izraze lica. Zapravo, to je neki izduvan balon, napunjen brašnom. Do tog otkrića smo dolazili tako što smo ih razvlačili do pucanja, pa se brašno rasipalo svuda.
Lego kockice
Neizbežne Lego kockice. To smo svi voleli.
Igračke iz Kinder jaja
Mnogo njih je sakupljalo te igračke. Radovali smo im se.
Mirišljavi papirići
Prvo su krenuli sa slatkim mirišljavim papirićima, ali onda su se pojavili Kasandra i Moćni rendžeri, i nastao je haos.
To su bile neke od igračaka kojima su se igrala deca koja sada imaju dvadeset i neku godinu. Sve ove igračke smo nosili napolje, a ako je loše vreme – onda smo išli kod drugara sa igračkama, ili su drugari dolazili kod nas: “Dobar dan, je l’ tu Mina? Ja sam došla da se igramo. Mama mi je rekla da dođem u četiri kući.” “Dobar dan, je l’ sme Mina malo napolje?”
Nataša Unković uživa u malim zadovoljstvima kao Amelija Pulen. Obožava automobile kao muškarac. Voli knjige moderne psihologije i vežba jogu. Prepisala je sebi dnevnu dozu opuštanja: odgledati minimum jedan film dnevno. Uživa u svakom trenutku provedenom sa njenim gospodinom Zverkom. Omiljeni citat – Otac Tadej: “Kakve su ti misli, takav ti je život.”
