Užurbanim tempom života diktirana paradigma ljubavnih peripetija ostavlja malo prostora za poljupce pre ponoći. Danas je dosta prinčeva koji će u sitnim satima (a da se ne lažemo, kao male su nas učili šta to znači) poslati poruku, a mi nepopravljive Pepeljuge, Uspavane lepotice, Snežane i Male sirene, sladostrasno ćemo pohitati u taj ponor. Prinčevi, glavni akteri bajke, režirane za scenu 21. veka, zaboravljaju da je žena biće od krvi i mesa – (ne)namerno u prvi plan dolazi samo meso.
A šta ćemo sa uzavrelom krvlju koja projuri venama kada pomislimo na idilične predele kakve su krojili, recimo Žak Prever (Jacques Prevert), Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe), Jovan Dučić, Vladislav Petković Dis, Jovan Jovanović Zmaj? Danas lepa reč ima smisao samo ako rezultira izvršenom naredbom “Sezame, otvori se”. Gde je tu nežno lupkanje po levoj strani grudi uz mio pogled koji piše priču o Romeu i Juliji? Da se ne lažemo i damo odgovor na to pitanje – ugušen je apetitima koji srazmerno rastu s količinom ženskih očekivanja i muških sposobnosti da to pokore kao svoj trijumf na noć, dve, tri, deset… ne više.
Bidermajerom realnosti protiv modernih bajki
Naši prinčevi kažnjeni su tehničkim progresom, komunikacionim inovacijama, emocionalnim hendikepom i pravom da razmišljaju onom dražom glavom. Svi ovi faktori pale pisma, ruže, sveće, šetnje pored reke i serenade, i pepeo rasutih snova obrušavaju na naša bića puna očekivanja. Sve to nas čini željnim bajke koja će vratiti veru u nežnost i pravdu, a ugušiti zlurade provalije utihnulih nadanja.
