Nakon što je diplomirala na smeru Grafički dizajn na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, Dina Đorđević (tad Bralović) je od brata dobila prvu mašinicu za tetoviranje i svoje snove pretvorila u realnost. Osnovala je tattoo studio Good Kidz u kom uživa iscrtavajući raznorazne motive po koži svojih mušterija različitih profila i starosnih dobi. Sa Dinom smo, između ostalog, porazgovarali zašto je za životni poziv izabrala umetnost tetoviranja, o humanitarnim tattoo manifestacijama, kao i zašto tetovaža, kako tvrdi, poseduje sentimentalnu vrednost i isceliteljsku moć za onog ko je nosi…
U neobaveznom razgovoru si nam otkrila da trenutno pripremaš svoju samostalnu izložbu crteža i grafika. Reci nam nešto više o tome. Koji momenat je presudio da sebi kažeš – sad je vreme za izložbu?
Sav moj dosadašnji rad je priprema za samostalnu izložbu. Izlagala sam na mnogo grupnih kolektivnih izložbi i mislim da je vreme da svoje stvaralaštvo sumiram u jednu celinu i prezentujem publici. Smatram da umetnik mora da bude zreo, i kao čovek i kao stvaralac, da bi predstavio sebe i svoj rad na pravi način kako bi bio ozbiljno shvaćen. Setim se impresionista koji su toliko puta bili odbijani na zvaničnom Salonu, a koliko su se dali u svoja dela, pa onda preispitujem svoj rad i sebi kažem: samo polako. Smatram da je bolje imati nekoliko izložbi koje će ljudi zapamtiti, nego mnogo manjih koje se brzo zaborave. Vrlo sam samokritična, tako da će priprema same izložbe, pravljenje koncepta i odabir radova sigurno dugo trajati. (smeh)
Crteži i grafike su usko povezane sa tattoo umetnošću, kojom si profesionalno počela da se baviš ubrzo nakon završetka studija. Šta te kod tetoviranja toliko privlači, pa si odlučila da to postane tvoj životni poziv?
Crtam od osnovne škole i znala sam šta želim da upišem, pa sam rano i krenula na pripreme za studije. Posle završene gimnazije, upisala sam Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek Grafika, smer Grafički dizajn i obožavala sam svaki predmet, ali se grafika izdvajala. Tetoviranje je u to vreme i dalje bilo tabu tema; oprema je bila skupa i cela ideja se činila nedostižnom, pa sam male grafičke klišee u dokolici lepila po rukama da vidim kako bi to izgledalo na koži.
Kad sam diplomirala, od brata sam dobila prvu mašinicu za tetoviranje i snovi su postali java. Počela sam da crtam crteže raznih tematika, tj. tattoo flasheve – drugi su to primetili, prepoznali i poželeli da ih nose na svojoj koži. Najviše uživam kad klijent dođe sa idejom, ali pusti mene da je nacrtam na svoj način, u svom stilu. Nema lepšeg komplimenta nego kad neko poželi da – baš tvoj rad – na sebi nosi zauvek.
Godine 2015. u Beogradu si osnovala tattoo studio "Good Kidz". Koji su to najčešći motivi koji tvoje mušterije tetoviraju?
Naziv Good Kidz je nastao razbijanjem baš tog tabua o tetoviranju u Srbiji. Da istetovirani ljudi više nisu neki čudni likovi sumnjivog morala, već da smo dobra deca, obrazovani mladi kreativci koji stvaraju novu umetnost.
Imam mnogo mušterija iz različitih sfera života i starosnih dobi, tako da su i motivi različiti, ali mogu da kažem da zaista sve te motive po nečemu povezuje ljubav. Da li je to ljubav prema osobi, porodici, kućnom ljubimcu, muzici, knjizi, umetnosti – svi ih rade iz ljubavi i lepih emocija. Najčešće dobijam nove mušterije po preporuci drugih i tad se razvija najbolja saradnja, jer je poverenje zastupljeno od samog starta, nebitno da li je u pitanju tetoviranje ili dizajn.
Šta je to najinteresantnije, najoriginalnije što si dosad tetovirala?
Uh, ne bih znala da izdvojim; imalo je veoma mnogo interesantnih, duhovitih ideja. Trudim se da svako bude originalan i da ne izađe sa tetovažom koju ima veliki broj ljudi. Nikad ne radim isti motiv više puta, uvek moram bar nešto da izmenim, jer to je i poenta tetoviranja – biti drugačiji i poseban. Zato u svom studiju imam i flash book, tj. knjigu svojih crteža sa raznim idejama i motivima za one koji se nose mišlju o tetovaži, ali su neodlučni. Dešavalo se i da, kad izdizajniram određeni logo za klijenta, posle izvesnog vremena on dođe sa željom da mu i istetoviram isti logo. To je sjajna interakcija moja dva poziva i primer kako se prožimaju.
Jednom prilikom si izjavila da tetovaža poseduje sentimentalnu vrednost, kao i isceliteljsku moć za onog ko je nosi. U kom smislu?
Tetovaže i te kako poseduju isceliteljsku moć, ali to samo razumeju i osećaju oni koji ih imaju. Nedavno sam klijentkinji tetovirala uspomenu na njene roditelje, a posle nekoliko dana mi je stigla poruka kako ima osećaj kao da sam im produžila život. To je jako osećanje za mene kao umetnika, koje mi daje elan, ali i odgovornost za dalji rad i da budem još bolja u svom poslu. Svaka tetovaža, pa i ona koja je samo ukras, sigurno ima možda skrivenu, ali za nosioca – duboko sentimentalnu vrednost.
Više puta si organizovala humanitarna tetoviranja za obolelu decu – u svom studiju, kao i u okviru manifestacije Tattoo expo u toku festivala Dani urbane kulture u Čačku. Kakav je osećaj kad spojiš umetnost i dobro delo, znajući da sav prihod ide onima kojima je to najpotrebnije?
Mislim da je velika sreća i blagoslov baviti se poslom koji želiš i voliš, pa su iz želje da podelim tu sreću nastale sve te akcije u studiju Good Kidz i humanitarni Tattoo expo u Čačku u okviru DUK festivala. Korona virus nas je dve godine sprečio u njegovoj realizaciji, ali nadam se da ćemo ga ove godine ponovo organizovati. To je lepa prilika za druženje sa kolegama koji dolaze da nesebično rade, tetoviraju i svoju zaradu daju u humanitarne svrhe jer je, nažalost, pomoć nekome uvek potrebna i uvek je teško odlučiti kome će biti namenjena.
Veoma je lep osećaj kad nekom možeš da pomogneš, a mušterije koje dođu na te humanitarne akcije nose svoje tetovaže sa posebnim emocijama znajući da je ta tetovaža još nekom ulepšala život. Sve više kolega organizuje takve vrste akcija što još jednom potvrđuje našu teoriju da su istetovirani ljudi i – dobra deca.
Pored tela, oslikavaš i drvo, raznorazne predmete, zidove. Oslikala si više površina u svom rodnom Čačku. Šta je to što, u tvom slučaju, spaja tetoviranje i street art?
Mislim da je prirodno i prosto potreba jednog primenjenog umetnika da bude primenjen. Ma koliko volela tetoviranje i grafički dizajn, uvek mi je posle dugog rada sedenja za kompjuterom ili mašinicom potrebno da izađem u prirodu, “na zid”, i oslikam nešto u otvorenom prostoru. To mi širi vidike i stvara nepresušnu inspiraciju – uklapanje crteža u arhitekturu, interakcija sa drugima u prolazu i, posle završenog rada, ta mala izložba mog proizvoda koji ostaje u javnom prostoru. I tetoviranje i street art su discipline koje traju, i ta postojanost je nešto što je cilj mog stvaralaštva.
Majka si jednogodišnjeg deteta. Na koji način balansiraš između majčinstva i posla?
Nije lako pronaći pravi balans, ali prioriteti se moraju poštovati. Zahvalna sam jer su moji klijenti pažljivi i strpljivo su sačekali moj početak rada posle odsustva. Život majki preduzetnica u Srbiji nije lak, ali se iskreno nadam da će se to ubrzo promeniti jer je pokrenuto mnogo inicijativa i konkretnih ideja za promenu zakona na tu temu. Čini me srećnom kad vidim da se sve više mojih kolega i koleginica sa klase ostvaruju kao roditelji. Nekako nastavljamo zajedno da rastemo i razumemo se.
Pored svega navedenog, da li gajiš strast prema još nekoj disciplini, hobiju, interesovanju?
Beba mi je trenutno najveća preokupacija i zabava, jer je veoma zanimljivo pratiti razvoj čoveka do svesnog bića, tako da učenje i kreativnost uz nju svakodnevno rastu. Trudim se da nacrtam nešto svaki dan jer je kontinuitet vrlo bitan. Oslikavam dečje sobe, terase, sve ono čime ljudi žele da oplemene svoj prostor. Obožavam prirodu i planinarenje, a sa lepim vremenom kreću i usponi na naše planine; za otvaranje sezone planiram uspon na Kablar. Muzika je, takođe, nešto što me pokreće i inspiriše, kao i, naravno, posete muzejima i sjajnim izložbama kojih uvek ima.
Šta bi poručila mladom tattoo entuzijasti koji je na početku svoje karijere?
Crtaj, crtaj, crtaj! Tu mora da postoji jaka volja, upornost i fokus na rad i napredak. Nedavno su kolege u Novom Sadu organizovale obuku za početnike u tetoviranju i to je sjajna stvar. To su dobri predavači koji svoje iskustvo nesebično dele sa drugima u cilju da i oni vrlo brzo da krenu sa radom. Mi smo stara škola, pa smo učili na malo teži način. Nije bilo obuke, ni na internetu u to vreme nije bilo mnogo jasnih objašnjenja, učio si po sluhu, po zaraslom radu i po savetima kolega kojih tada nije bilo kao danas. Na svu sreću, tetoviranje je veoma napredovalo, u Srbiji ima mnogo kvalitetnih umetnika, pa tako i majstora koji prave mašinice, opremu itd.
Dakle, crtajte, slušajte savete kolega koji su duže u ovom poslu, ne žurite i zacrtajte sebi jasan cilj!
Fotografije: WANNABE Media
