Pariz, 1949.
Kiša je toga dana prekrila svaki pedalj pariskih ulica, negde u vazduhu misli o ratu gušile su stanovnike grada svetlosti, samo je moja šetnja duž avenije Montenj bila ispunjena slatkom strepnjom.
Zastala sam ispred pekare u kojoj je radila moja prijateljica Žaklin, mahnula sam joj kroz zamagljeno staklo i istog trena je istrčala sa kesicom svežih kroasana od vanile u ruci. Visoko podignuta punđa, istaknute obrve i prekrasan osmeh. Žaklin je bila od onih žena koje su podjednako lepo izgledale ujutru u pekari i uveče u pozorištu. Volela je svoj posao više od svega, uživala je u spremanju francuskih specijaliteta i nesebično svoje tajne kuvanja delila i sa mnom.
– Voila, evo da imaš da se zasladiš – pružila mi je nespretno kesicu svežeg peciva.
– Oh, hvala, ali mislim da neće biti vremena za predah. Danas je važan dan.
– Kakav je to dan u kome nema kroasana? Uživaj u njegovim ukusima i u ukusima ovog dana.
Dva poljupca za sreću i spustila sam se niz ulicu popločanu modnim snovima. Ostavila sam tremu ispred vrata i zakoračila u atelje velikog Diora.
– Bonjour monsieur! – izustih na lošem francuskom.
Tek nakon što me je pozdravio postala sam svesna svih boja u enterijeru, dugačkih zavesa, kutija prepunih svile i aksesoara – lepeza, bisernog nakita… Cela prostorija je mirisala na eleganciju, a haljina je bila ipak samo jedna i pripašće samo jednoj dami – princezi Margareti.
Haljina za princezu
– Tražili su mi da dopunim svoje delo. Ne znam samo kako se to radi. Ljudi i dalje lepotu vide u haljinama na lutkama, i ja je vidim u haljinama, ali na ženama. Možeš li je, molim te, obući?
Posebno krojena za 21. rođendan princeze Margarete, Diorova haljina je nagoveštavala nove poduhvate u modnom svetu. Spuštena do ramena, stegnuta u struku, veličanstvenog pada i ukrašena skupim nakitom bila je slika i prilika Diorove hrabrosti, ali i talenta.
Nekoliko ukrasa u obliku leptira vešto je prišio na haljinu. Zagledavši se u odraz svoje kreacije u ogledalu rekao je nešto više od istine: “Elegancija nikada nije bila uslovljena novcem. Dobar ukus i jednostavnost su osnova elegancije. Žena može biti elegantna i bez skupe odeće, dovoljno je da prati osnovna pravila mode i nikako ne ide protiv svog ličnog stila.”
Iako je najviše voleo da kreira za pripadnice visoke klase, sve žene je podjednako voleo. Živeo je za njih kroz svoje kolekcije. Takva ljubav se nije mogla meriti sa onim koje je imao u svom privatnom životu. Često neshvaćen i bez podrške porodice odvažno je koračao evropskim modnim nebom.
Sve što sam o modi naučila, naučila sam posmatrajući princeze u njegovim haljinama. Bez reči i definicija, naučila sam da je moda više od odeće. I ova haljina je bila spremna, a njega su čekali već novi poduhvati. Po radnom stolu poslagao je sveže završene skice, negde na vrhu hartije pisalo je “New Look” i osećala sam – uspeh je tek pred njim.
Pljusak je primorao prolaznike da svoje sklonište pronađu ispred izloga Diorove radionice. Radoznalo i ushićeno virili su kroz mokre prozore. I dok su njihovi šareni kišobrani prkosili tmurnom nebu jedan čovek je u malenom kutku ostavljao zlatne tragove u modnoj istoriji.
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
