Skočila sam do plafona kada sam čula da Britni Spirs (Britney Spears) dolazi u Budimpeštu. Čekam na to 12 godina! Kad već uporno zaobilazi Beograd, blizu je Mađarska! “Suptilno” sam obavestila najbolju drugaricu da pravi plan putovanja, jer je strastveni zaljubljenik u prestonice Evrope, pa bi se ona tako zanimala fotografisanjem znamenitosti Budima i Pešte, kao i snimanjem mog psihičkog stanja kada kraljica kroči na scenu. Eto, možda napravimo čitav dokumentarac!
Isplaniran je svaki sekund našeg putovanja, samo sam zaboravila jedan malecni detalj: pare, čoveče! “Money, money, money, must be funny in a rich man’s world…”
Motivisana, reših ja tako da se razvlačim po studentskim zadrugama, udelim tu i tamo neki flajerčić, ispromovišem po koju pastu za zube, ma prodavaću i sladoled (samo neću da igram oko šipke u nekom od popularnih rupa na Savi) i malo po malo, para na paru, skupićemo za fan pit kartu. Možda u nekom Spilbergovom filmu! Ne samo da ne mogu skupiti za kartu, od tog keša neću moći ni do Novog Sada! Jedino da angažujem babe, dede, tetke, ujne i dalju familiju ili da se nacrtam u Knezu i izigravam budalu. Fokus na mene je zagarantovan. Osim ako ne želim da budem hostesa, polugola igračica (izvin’te, profesionalni poznavalac egzotičnih plesova), nema ‘leba u ovoj državi. Dakle, solidna zarada, pristojan poslić i part – time radno vreme – nepostojeća kombinacija u Srba!
U pauzi između rokova skoknem u svoj rodni kraj, iskuliram od beogradske svakodnevne gužve, vidim familiju i utvrdim da se ništa bitno ne menja u okruženju. Ispijajući omiljeni ledeni nes na svojoj prostranoj terasi, kao grom iz vedra neba, započne tata ozbiljan razgovor sa mnom. Ne znam da li je bio pod uticajem naleta loših vesti sa B92 ili mu je bezvezna i beznadežna situacija pojela želudac, pa puca po svim šavovima, uglavnom, iz njegovih usta sam čula ono što sam mislila da nikada neću. On, moj tata, čovek koji zalije svaku moju diplomu, desetku, reče: “Sine, sve je to lepo… tvoj trud, uspeh i ambicija, ali nađi ti nekog bilmeza s papirima i beži odavde glavom bez obzira!” Čuj, bilmeza sa papirima… Prvo sebe hvatam u šoku, a onda u potvrdnom klimanju glave. Kada je moj tata, osoba koja se oduvek dičila mojim uspehom, dospela u fazu da tako nešto ne samo izgovori, već i misli, onda smo stvarno stigli do dna. I malo ispod. Džaba meni i diploma i master i doktorat kada ću imati prosečnu platu od koje neću moći ni da platim kiriju, a kamoli da priuštim sebi svoj stan. A, gde su putovanja, izlasci, krpice, sve najnormalnije stvari, koje nama spadaju u teško dostupan luksuz? Obrazovanje je tu da vam obogati rečnik, zadovolji ambiciju, stvori iluziju da ste neko i nešto ako u rukama imate doktorsku disertaciju. Žalosno, ali imam utisak da je kod nas to sve veći slučaj. Osim ako niste dete nekog tajkuna koje studira na privatnom fakultetu, a onda ce naslediti mesto direktora u privatnoj firmi, ali nije baš siguran kako se njome upravlja i šta se tu radi.
Sve u svemu, neću odustati od svog obrazovanja i diplome, ali ću isto tako naći obrazovanog bilmeza, sa više od tri čuke u glavi i bez papira. Ma, može i s papirima, ali da neki mamlaz sa tri razreda osnovne traži da mu kuvam pileću čorbu svaki dan… mož’ rođače, al’ kad na vrbi rodi grozđe, što bi naš narod rek’o. Možda u ovoj zemlji nema posla, budućnosti, perspektive, ali obrazovanje vredi. Devojke, radite na sebi, usaršavajte se! Za početak, makar radi sopstvene satisfakcije. Dobre stvari nikada ne izlaze iz mode. Doći će i vreme, živi bili pa videli, kada će mamine i tatine sinove na vrhovnim pozicijama zameniti obrazovani, inteligentni i sposobni ljudi. Amin!
Tamara Ognjanović dan ne zapocinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao zivota i, po njenom mišljenju, definise osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda i ljude pamti po istom. “I don’t like defining myself. I just am” rečenica je njene večne inspiracije, Britney Spears, koju često citira.
